Најдража моја љубави?

Ајде и ја да се направим пчелица и покушам да Вам приближим своје виђење једне од најактуелнијих табу тема икада – о љууууууууубави.

Наравно, не мислим на ону “класичну” породичну и пријатељску љубав (која је неописива и најлепша) већ на ону досадну, непредвидиву, лепршаву… Између дечака и девојчице (не она између дечака и дечака или девојчице и девојчице, о томе неки други пут можда).  Рекох да је досадна, јер уме да буде, мислим, шта она има ту да се меша у правилно функционисање мог организма, да због ње не могу да мислим, стојим, дишем, срце прескаче, желудац не може нормално да вари, и још се настане неки лептири унутра и чуда. Има ли то смисла? Рекох непредвидива јер може да ме спичи на сваком ћошку, кад се не надам уопште. Увек ме изненади, не знам како јој то успева. -.- Рекох лепршава јер ми да крила, па умем да полетим до неких других, неистражених димензија па ме људи посматрају чудно. У сваком случају је занимљива.

Него да се уозбиљим. Предпоставимо да се сретну два бића, потпуно различитог физичког и менталног склопа. Генерално, различито су програмирани. Мада, иако толико различити, као плус и минус, заправо осете невероватну привлачност једно према другом. Пожеле да се боље упознају, буду ближе једно другом. Следе разговори, шетње, погледи… Касније, додири, загрљаји, топли пољупци… Она обожава начин на који је он посматра, како је љуби, како је држи у наручју. Воли његову снагу, шарм, нежност коју јој пружа. Он воли њену љупкост, женственост, прелепе линије тела. И тако се они привлаче, заволе, прихвате и покушају једно друго да промене у случају да постоји могућност. Та енергија која их спаја је права. Она је сигурно права и он је сигурно прави. Ма, то мора да је тако јер, не престају да уживају, чак дишу исто.

Ајд сад, нећу да се просеравам више. Мислим, чињеница је да овакве љубави постоје и то је дивно, али колико оне трају? Сигурно да бисмо сви волели да остаримо уз особу за коју мислимо да је баш права за нас. А како знамо да је права? Тако што нам заиста пружа све оно што очекујемо или смо то ипак само идеализовали превише? Чекај, идемо лагано…

Први секс, прва “права” љубав, она коју имамо када упознајемо себе, своје тело и схватања. Период када смо радознали, незаустављиви и пуни енергије. Наравно да је тада та права љубав опсесија и илузија да је она права, јер нам искуство које немамо не дозвољава да мислимо другачије. Верујемо у бајке, док не дође неко тамо другачије испрограмиран од нас и не поломи нам све и још се не усуди да почисти. Још горе ако се (нарочито девојчице) “чувате за оног правог” и чекате да вам падне мрак на очи не би ли прогледале.  Бол је исти, кад год га преживљавали, јер је то, “прва права љував” аха. Свака част оним анестетичним који су прошли тако јер, су обавили конкретне ствари пијани на некој журци са особом коју виде тад и после ко зна кад ако икад. Кад се све то некако преболи, и кренеш даље (теже ако је та права љубав потрајала мало дуже) решиш или да их све сврсташ у исти кош или да се помириш са судбином да за тебе нема среће, што му дође исто. Углавном као решиш да се понашаш бахато, па неће тебе нико зајебавати (више) ко још има право да се игра са твојим срцетом? Прођеш кроз разне комбинације, шеме, планове и као кул си, добро се осећаш. Постоји опција да се заробиш са следећом правом љубави, ко ће га знати, избор је твој. Тако то даље иде и ближе у сваком случају као стичеш неко искуство док се не умориш и решиш да се сахраниш у браку. Мада не мораш у брак, можеш овако да се спрдаш цео живот, опет је избор твој.

Ајд’ сад, зашто та љубав која ми прави толику фрку у организму, мора да се утаси и шта јој помаже у томе? Добро, чињеница је да је свет у таквом стању и прави толику збрку у глави, да је право чудо наићи на стабилну везу и на везу двоје људи који немају проблеме, што у вези, што у “приватном” животу. Што ми запара уши, ово “веза” -.- “ми смо у вези” о.к, наравно да смо сви у вези и повезани смо, али то не значи да се међусобно поседујемо и да ту нит коју развијамо не може одсећи неко са стране, неко ко пролази случајно, поред ћошка. Чему чуђење? Прво, нико никог не поседује, нико нема власника, поготово не можеш бити вланик нечије љубави. Мора се то схватити да би се волело безусловно. Увек постоји шанса да упознаш неког интересантнијег од особе са којом си, некога ко ће те можда јаче привући. То се може десити и теби и особи коју волиш. Слободни смо толико да у сваком тренутку можемо да одлучимо кога ћемо пољубити. Шта ћеш, просто је тако. Страшно је када останеш заробљен у некоме ко те некад оставио јер је наишао на неког занимљивијег. Патетично је, нема смисла и нема потребе за тим. “Сви смо ми само људска бића. Нико од нас не поседује чудесна својства. Не постоји само једна “права” особа, постоји пуно правих људи” не сећам се у којој књизи је ова мисао записана, али ми се јако допала па сам је сачувала. Иначе, не можеш натерати некога да те воли. Никаквим магијама и спрданцијама. Немој се ни трудити. Нити можеш убедити некога да те воли још увек иако то није тако. Пусти, то је природно, све се мења, па и таква емоција. Околности могу бити многобројне. Мада, ако мислиш да вреди да се “бориш” онда пробај али немој газити и себе. Наравно да нас увек ложи та игрица, као, неко се бори за нас, јури нас, то је кул на почетку, док се још ништа није десило. Касније, када је то већ “веза” нешто озбиљније али се завршава или прекида, размисли да ли има смисла. Битно је да уживаш у томе, кад осетиш патњу, то је већ мазохизам. Нема ту места за љубомору, сујету, посесивност и стрес. То је још досадније од оног што сам споменула на почетку. Ако је љубав лепа, нека буде таква, ако престаје да буде лепа, то није љубав, то је нешто друго. Сигурна сам да је најгоре оно стање амбиваленције и ту треба пресећи. Страх не постоји, ми смо га измислили. Страх од губитка вољене особе, као да не можеш да живиш без ње, глупости. Како си живео пре него што је дошла у твој живот? Тако ћеш живети и кад оде, јер људи то раде, долазе и одлазе. Донесу ти љубав па је после однесу са собом себично, јако себично.

Тако да, дај свакој љубави (која те стрефи изненада и поремети ти функцију унутрашњих органа) шансу, уживај у њој док је лепа и препусти се. Ако траје заувек, благо теби!

За крај као посластица, најлепша изјава љубави! 

Мислим се, мислим…о мислима, мислим.

Јако је интересантно на шта је човек спреман да усмери и троши своју енергију.  Сасвим је сигурно да је несебично даје а да тога није ни свестан, а ако је и свестан, да ли је спреман да прекине тај ток мисли, јер све прво крене одатле; или од наше свести или несвести. Колико успешно мењате ток мисли, усмеравате их ка нечему што мислите да исправније од онога у чему сте тренутно? Да ли Вам то успева? Примарно је увек оно што нам је тренутно у глави. Кад се фокусирамо на нешто довољно, да нам то на крају одузме не само време већ и нерве, сан…да ли је то позитивно или негативно? Ако сте мазохиста, свакако позитивно. Ако почне превише да вас боли, није добро. Колико пута дневно затрпате главу гомилом информација које су јако важне само вама? Да ли успевате првенствено да их разјасните, саберете и схватите? Да ли сте способни да контролишете своје мисли и управљате њима како желите?

А осећања? Ускладити мисли и осећања? Повезати их у једну целину а да притом не осећаш притисак или темпирану бомбу у себи? Испричах Вам у неком свом првом представљању до чега ме је довео неки мој трип апатије и игнорисања свега битног. Није ми се свидело, нити сам то ја. Свакако ми се не свиђа бол. Не свиђа ми се ни све што иде уз бол. Бол је знак да нешто није уреду. Мислим и на бол у сваком органу и на оно невидљиво што зовемо душа. Да ли усклађивањем мисли и осећања можемо препознати, осетити и избећи бол? Да се вратим на енергију, дакле, оно на шта усмеравам своју енергију, мисли, осећања, то је у том тренутку примарно у мојој глави. Колико пута се усмерим ка нечему што може да ми донесе зло у виду губитка сна, живаца, суза, времена. Када је време да схватим да то није добро за мене и решим нешто да променим? Рецимо, да не мислим о томе? Или да се суочим са тим? Гурање проблема под тепих не решава проблем, али ћу лако заменити тај проблем неким новим, за почетак су ми довољне мисли. Да, треба обратити пажњу како се опходимо првенствено према себи и према себи у другима. Али то је друга тема, сасвим сам сигурна, иако не знам тачно која је тренутна тема, само имам ону инспирацију кад засија Месец а сан побегне негде. И да, то је то. Мислите о томе.

Да осећам једино умем

Имам некад осећај као да никада нисам имала довољно времена да полетим и да одлепршам тамо где желим. Па онда схватим да сам најсрећније биће, којем ништа не треба, јер има свест, има љубави у себи и у другима. Имам позитивну енергију коју узимам сваки дан, а да бих је добила потребан ми је само један загрљај вољеног бића.  Ако хоћеш да видиш широко, онда мораш тако и да мислиш. Наравно, није довољна одећа,  није довољан ауто, кућа,  новац,  богатство, сва блага овог света (кад кажемо благо, обично помислимо на злато,  дијаманте,  драго камење, а немамо појма да то није никакво благо нити богатство, то је само фикција).

Ако смо већ толико везани ланцима за овај систем у ком смо и не тражимо начин да се ослободимо,смемо ли бар да уживамо у илузији коју ћемо сами створити и која нам није наметнута?

Кад смо код илузије, верујем да сви имамо неку своју илузију, мада је неко назива маштом, сновима и сличним називима. Шта се налази у мојој глави то знам само ја ( а можда и још неко).  Дакле заједничко нам је да смо заправо сами ту, у својим главама ( а можда и нисмо, можда је још неко ту).  Кад год бих покушала да пренесем своју илузију, наишла бих на различита схватања исте. Наравно, све зависи од енергије, већ сам спомињала, када наиђеш на особу са којом делиш исту енергију, верујем да ћете се лако разумети без иједне изговорене речи. А, да ли је дошло до тога да, сви ми који се налазимо на овој планети Земљи, која се јадна распада, не можемо да разумемо туђа схватања, ставове, жеље, нас обичних људи. Настаје проблем већ код туђих. Толико смо подељени тим предрасудама, почевши од тога која ти је боја коже,  у кога или шта верујеш, која су твоја интересовања, која је сврха твога постојања, а верујем да нам је и ту заједничко исто – живети живот пуним плућима, уз љубав, срећу и здравље. Да, то свима недостаје. Превише се не разумемо и дозвољавамо да нам мисли лутају на погрешну страну. Проблем је што нас модерно друштво учи путем свих медија да је основна ствар данашњице волети себе у толикој мери да не мислиш на друге већ само на сопстевну егзистенцију, што је апсурдно јер смо сви повезани и утичемо једни на друге. Но, тако настаје апатија  и губи се правилна међусобна комуникација.  Колико нас само има који болујемо од апатије, јако тужно… Али не можемо да осетимо тугу због тога, апатични смо. Битно је да се саосећамо са омиљеним серијским јунаком, и да нас све боли кад и њега боли. Међутим, када чујемо дреку код комшија и лупање, појачамо телевизор у току је серија (а од тог силног лупања не чујемо ништа, како су некултурни) а и шта се то нас тиче, нека се поубијају, прочитаћемо сутра у новинама… А да се ипак приближимо једни другима? За почетак само да се посматрамо, не морамо да разговарамо. Ајде да пресечемо тај страх који имамо у себи кад погледамо потпуног странца у очи. Верујем да, кад бисмо се чешће гледали у очи, било би све много јасније. Можда пронађеш неку своју илузију у туђим  очима. Замисли, можда посматрате свет исто, иако сте страни једно другом.

Шта ако се заљубим?

 

Да ме дотакнеш нежно…

Да ми се кожа најежи…

Да ми се очи склопе а усне отворе…

Да ми крв појури а срце застане….

Да ми мисли нестану а мозак испари….

Да ми стомак пулсира а ноге трепере…

Да ми се руке ослободе и прсти рашире…

Да ми душа оболи и образ не опрости?

Нисам ваљда луда да ти то дозволим?

Шта ако се заљубим?

Најлепше жеље

Драги моји, прво да Вам пожелим свим срцем СРЕЋНУ НОВУ ГОДИНУ! И да буде најјача и најбоља! Будите здрави, срећни и паметни! Иако је јако тешко у данашње време бити здрав, с обзиром да нас трују свакаквим отровима и злом, што физички, што психички. Срећа је изгледа првенствено у мртвом парчету папира, тако да породица може бити срећна само ако је џеп пун, јер све има цену, јеби га, хтели Ви то да признате или не.   Али нисмо ми криви, тако су нас научили, и тако то ваљда треба. А и где ћемо сад мењати цео систем, нема смисла, кад су се толико трудили да га ојачају. У сваком случају, уништиће он сам себе, ево, смак света још мало. Памет нам узимају сваког дана помало, још мало па ће и то потпуно нестати, као да никада није ни постојало, али шта сад… Вероватно тако мора. (Ето, сад ми је честитка потпуно пропала…)

Дакле, слушајте себе и чувајте се, чувајте једни друге, чувајте оне које волите, а и оне које не волите,  јер смо сви у истом срању. Мислите позитивно, и ако можете (а можете) мењајте нешто, прво код себе а онда и сугеришите другима. Будите добри, добро је у свима нама, само нам је одузимају. Будите срећни, зато што тако желите!! Зајебите правила бар на секунд, и будите срећни као да сте срећни! Не стварно, будите срећни, зато што је то једини начин да се избегне ово планетарно лудило. Будите срећни упркос свему! Здравље долази уз срећу! Љубав је права ствар!

Иначе, овај чланак није требало овако да изгледа, већ можда мало другачије, али кад је већ тако кренуло, пустила сам. Остало што сам вам хтела рећи, нека остане за други пут. И извињавам се што касним. (и где баш нађе да се јавим на петак 13.)

2011 u pregledu

WordPress me je prijatno iznenadio… evo kako je izgledao moj blog u prosloj godini… klik na sliku!

Here’s an excerpt:

A San Francisco cable car holds 60 people. This blog was viewed about 1.100 times in 2011. If it were a cable car, it would take about 18 trips to carry that many people.

Click here to see the complete report.

Bacim pogled na kalendar i imam sta da vidim…

Covece!!!!!! Kako vreme leti, ovo je neverovatno! Ne mogu ni da se okrenem kako treba, dani su mi pobegli! Kako, sta, zasto, nemam pojma! Samo postanes svestan da si sad u jednom danu, koji prolazi. A kad vidis dane koji su iza, da ne poverujes, i ne znas kad su pre prosli. Imam utisak kao da samo stignem da trepnem kad ono eto ti ga novi dan. A o nocima da ne pricam, one tek prolete, traju citavih par piva. Svratim danas do bloga i skontam da nisam kuckala nista nedelju dana, a taman sam htela da postanem vrednica. Najlepse je kada imas toliko planova, i onda ih sve razvlacis, danima, nocima, nedeljama i posle se pitas sta si radio za to vreme. Kad me pitaju „sta ima?” nema nista, niti ja vise ne znam sta ima. Bitno je da te vreme ne pita, niti ga interesuje kako ces ga potrositi. Ono je tu sada, bice tu i kasnije, do nekog trenutka, kada te bude spicilo u glavu i pitalo, sta si radila sa mnom do sada? Aha, Mysty, pa se ti igraj i dalje. Skoro me je drug pitao, koji je moj cilj u zivotu. A ja mu rekoh, je l moze odgovor da bude da nemam cilj? Da zivim sada, kako je – tako je, bice, a i to ce proci, a kako ce proci, videcemo. Sada sam tu, ako sam srecna, super, ako nisam, mora da postoji razlog. Ako imam plan koji mogu odloziti za sutra da ga ostavim za prekosutra, suuuuper i posle cu se pitati.

Sada kada sam te nasla, ti si neko koga sam poznavala

 

Zato sto nemam sta da kazem

 

 

Razmishljala sam prilicno dugo o tome da otvorim svoj blog. A onda sam se zapitala, o cemu bih mogla pisati? O sebi? Njah, to je tako narcisoidno, ali da, zelim da pisem o sebi, jer bi piskaranje o drustveni problemima recimo, izazvalo u meni burne emocije pracene najsocnijim psovkama. Svakako, kad me neka tema bude dovoljno pokrenula, da prosto pozelim da je opsujem na svom blogu, to cu zasigurno uraditi. Zelim da ostanem anonimna ali to je izgleda prosto nemoguce, jer je dovoljno jednoj osobi proslediti ovaj link, da bi za njega saznala druga osoba itd… Ovom prilikom specijalan pozdrav za tih par osoba koje me znaju licno.

 

Mozda ustvari i nemam sta da kazem, nemam sta da otkucam, sto bi Vas zanimalo, ali evo me, moze mi se. Kao sto se moze svakoj budali da otvori profil na youTube-u i postavlja tudje blamove. Mada se nadju i oni pametni, koji kritikuju sve moguce promashaje, ti tzv. “hejteri” koji uvek imaju pravo. Steta samo, sto ti hejteri, samo to i znaju, da “bacaju hejt” ali time nista ne menjaju. Eto, ja sad bacam hejt na hejtere, iako volim da hejtujem, moze biti zabavno. Dakle, poenta je, svako nadje sebi neku zanimaciju, pa eto i ja, izmedju ostalog i ovo.

 

Ide jedan na brzaka

Gde steeeeeeeeeee?

Jos uvek se pronalazim u ovom divnom blogovanju, nemojte mi zameriti, vise paznje posvecujem citanju postova nego pisanju. A hvala Bogu imam sta da procitam, tako da i zaboravim da imam svoj blog.
Promenila sam temu, malo da se ponovim. I koliko poznajem sebe, menjacu je sigurno jos par puta. :/ dok ne nadjem onu praaaaaaavu ako postoji
Paaaaaaaa… sta ima novo? Znam samo da me jako nervira ovo vreme, cas sparno, cas vrelo, cas hladno, cas kisa cas Sunce… :/ Nikako Sunce da me uhvati, i bas imam problem sa njim. Zato me Mesec hoce, zamenila dan za noc, te zurka tamo, te zurka ovamo, a ja jadna pa mi sve lose.
Nego, htedoh reci koliko obozavam ovako da se iskljucim na netu, da “rifresujem” sve otvorene strane znajuci da se nista posebno nije promenilo (da, mislim na prokleti fejsbuk) i slusam domaci radio i sve one prelepe pop rok pesme osamdesetih. Definitivno najlepsa muzika.