Nedostaješ mi…jako…

Poslednje što sam izgubila je strpljenje… Eventualno ponos, zato sam morala da nosim crninu par dana… Isto tako sam izgubila dobro raspoloženje i strast… motivaciju… A izgubila sam sve to-zato što nisam obraćala pažnju. Kad tako pustiš sve da ti pobegne i još na kraju ostaneš bez strpljenja… Onda, tek tada krenu suze, barem meni. Sitnice čine život, svakako i njima se najviše radujem i njima se i treba najvise radovati…ali ono što raduje mene ne znači da će radovati nekoga koga volim. I izgleda tu nastaje problem. Neki moji postupci se nisu dopali nekome koga volim. Sad se Vi pitate, zašto sam onda morala tako da postupim? Zato što sam sebicna? Možda. Ili možda zato što verujem da je ljubav najjača emocija koju ne mogu poremetiti te neke sitnice. E, izgleda da mogu. Trenutak je dovoljan da izgubiš i da dobiješ.

Nalazim se u nekom vanvremenskom prostoru koji je potpuno prazan. I trudim se sve da učinim da se pomerim a u isto vreme se guram sve dublje u njega. Ne znam šta je gore, da li kada me povređuju ljudi i situacije ili kada samu sebe povređujem. Neke ljude sam hvala Bogu potpuno izbacila iz života i nikada neću poželeti da mi se vrate. Neke sam odgurnula svojim postupcima. Tim sitnicama, trenutnim zadovoljstvima, hirovima.

Osećajem nadmoći, superiornost, to može da te pokopa. Osećaj koji imaš kada misliš da drziš sve pod kontrolom, a ustvari, osećaj te vara. I reći ću Vam jednu stvar. Slava ne traje večno. Možda traje onoliko koliko je ne zaslužuješ. A realno, niko je ne zaslužuje. Jer, sam taj osećaj moći je pokvaren i truo i zakopaće te kad-tad, jer i ti kao i svi ostali imas lošu „karmu” čim zaželiš ili dobiješ taj truo osećaj. Svakako da ti prija ali to je trenutno i toliko je slatko da je skroz trenutno. 🙂 Rasteš kao kvasac i neko u blizini se nađe sa čačkalicom i pufffffffffffffffff… I trpiš sve, dok ti ne ponestane strpljenja. Tada je najgore.

Uz to ti pobegne i nada. Ma, misliš, ne mozeš da se izvuceš.  Sva sreća, pa ja ne odustajem baš tako lako, dobro, obori me, treba mi par dana da se sastavim. Ali ne odustajem na kraju krajeva od nečeg za šta mislim ili znam da vredi.

E, da, imam jak odbrambeni mehanizam, tako mi bar kaže drugarica koja studira psihologiju, što znači da se nekad na mom licu i ne vidi kako se zapravo osećam, ili reagujem suprotno od onoga kako se osećam u nezgodnim situacijama. Zato umem da upadnem u nevolju.   Ali, vodolija sam, mi smo potpuno nenormalne, tako da se od mene može svašta očekivati i ljudima to ne mogu objasniti. Menjam mišljenje dok trepneš, postupke isto, vodim se trenutnim emocijama i baš me briga šta drugi misle o tome. I onda opet nastaje problem.  Onda me povuče neka bezvezna sitnica u stranu i u mene izgubi poverenje osoba koju volim do neba. To ustvari nije osoba, to je deo mene. A kad izgubiš deo sebe, ne osecaš se baš najbolje, zar ne? Sada samo čekam trenutak kada ću je zgrabiti i zagrliti i ne dozvoliti da pobegne.

Advertisements

3 thoughts on “Nedostaješ mi…jako…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s