Да осећам једино умем

Имам некад осећај као да никада нисам имала довољно времена да полетим и да одлепршам тамо где желим. Па онда схватим да сам најсрећније биће, којем ништа не треба, јер има свест, има љубави у себи и у другима. Имам позитивну енергију коју узимам сваки дан, а да бих је добила потребан ми је само један загрљај вољеног бића.  Ако хоћеш да видиш широко, онда мораш тако и да мислиш. Наравно, није довољна одећа,  није довољан ауто, кућа,  новац,  богатство, сва блага овог света (кад кажемо благо, обично помислимо на злато,  дијаманте,  драго камење, а немамо појма да то није никакво благо нити богатство, то је само фикција).

Ако смо већ толико везани ланцима за овај систем у ком смо и не тражимо начин да се ослободимо,смемо ли бар да уживамо у илузији коју ћемо сами створити и која нам није наметнута?

Кад смо код илузије, верујем да сви имамо неку своју илузију, мада је неко назива маштом, сновима и сличним називима. Шта се налази у мојој глави то знам само ја ( а можда и још неко).  Дакле заједничко нам је да смо заправо сами ту, у својим главама ( а можда и нисмо, можда је још неко ту).  Кад год бих покушала да пренесем своју илузију, наишла бих на различита схватања исте. Наравно, све зависи од енергије, већ сам спомињала, када наиђеш на особу са којом делиш исту енергију, верујем да ћете се лако разумети без иједне изговорене речи. А, да ли је дошло до тога да, сви ми који се налазимо на овој планети Земљи, која се јадна распада, не можемо да разумемо туђа схватања, ставове, жеље, нас обичних људи. Настаје проблем већ код туђих. Толико смо подељени тим предрасудама, почевши од тога која ти је боја коже,  у кога или шта верујеш, која су твоја интересовања, која је сврха твога постојања, а верујем да нам је и ту заједничко исто – живети живот пуним плућима, уз љубав, срећу и здравље. Да, то свима недостаје. Превише се не разумемо и дозвољавамо да нам мисли лутају на погрешну страну. Проблем је што нас модерно друштво учи путем свих медија да је основна ствар данашњице волети себе у толикој мери да не мислиш на друге већ само на сопстевну егзистенцију, што је апсурдно јер смо сви повезани и утичемо једни на друге. Но, тако настаје апатија  и губи се правилна међусобна комуникација.  Колико нас само има који болујемо од апатије, јако тужно… Али не можемо да осетимо тугу због тога, апатични смо. Битно је да се саосећамо са омиљеним серијским јунаком, и да нас све боли кад и њега боли. Међутим, када чујемо дреку код комшија и лупање, појачамо телевизор у току је серија (а од тог силног лупања не чујемо ништа, како су некултурни) а и шта се то нас тиче, нека се поубијају, прочитаћемо сутра у новинама… А да се ипак приближимо једни другима? За почетак само да се посматрамо, не морамо да разговарамо. Ајде да пресечемо тај страх који имамо у себи кад погледамо потпуног странца у очи. Верујем да, кад бисмо се чешће гледали у очи, било би све много јасније. Можда пронађеш неку своју илузију у туђим  очима. Замисли, можда посматрате свет исто, иако сте страни једно другом.

Advertisements

3 thoughts on “Да осећам једино умем

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s