Најдража моја љубави?

Ајде и ја да се направим пчелица и покушам да Вам приближим своје виђење једне од најактуелнијих табу тема икада – о љууууууууубави.

Наравно, не мислим на ону “класичну” породичну и пријатељску љубав (која је неописива и најлепша) већ на ону досадну, непредвидиву, лепршаву… Између дечака и девојчице (не она између дечака и дечака или девојчице и девојчице, о томе неки други пут можда).  Рекох да је досадна, јер уме да буде, мислим, шта она има ту да се меша у правилно функционисање мог организма, да због ње не могу да мислим, стојим, дишем, срце прескаче, желудац не може нормално да вари, и још се настане неки лептири унутра и чуда. Има ли то смисла? Рекох непредвидива јер може да ме спичи на сваком ћошку, кад се не надам уопште. Увек ме изненади, не знам како јој то успева. -.- Рекох лепршава јер ми да крила, па умем да полетим до неких других, неистражених димензија па ме људи посматрају чудно. У сваком случају је занимљива.

Него да се уозбиљим. Предпоставимо да се сретну два бића, потпуно различитог физичког и менталног склопа. Генерално, различито су програмирани. Мада, иако толико различити, као плус и минус, заправо осете невероватну привлачност једно према другом. Пожеле да се боље упознају, буду ближе једно другом. Следе разговори, шетње, погледи… Касније, додири, загрљаји, топли пољупци… Она обожава начин на који је он посматра, како је љуби, како је држи у наручју. Воли његову снагу, шарм, нежност коју јој пружа. Он воли њену љупкост, женственост, прелепе линије тела. И тако се они привлаче, заволе, прихвате и покушају једно друго да промене у случају да постоји могућност. Та енергија која их спаја је права. Она је сигурно права и он је сигурно прави. Ма, то мора да је тако јер, не престају да уживају, чак дишу исто.

Ајд сад, нећу да се просеравам више. Мислим, чињеница је да овакве љубави постоје и то је дивно, али колико оне трају? Сигурно да бисмо сви волели да остаримо уз особу за коју мислимо да је баш права за нас. А како знамо да је права? Тако што нам заиста пружа све оно што очекујемо или смо то ипак само идеализовали превише? Чекај, идемо лагано…

Први секс, прва “права” љубав, она коју имамо када упознајемо себе, своје тело и схватања. Период када смо радознали, незаустављиви и пуни енергије. Наравно да је тада та права љубав опсесија и илузија да је она права, јер нам искуство које немамо не дозвољава да мислимо другачије. Верујемо у бајке, док не дође неко тамо другачије испрограмиран од нас и не поломи нам све и још се не усуди да почисти. Још горе ако се (нарочито девојчице) “чувате за оног правог” и чекате да вам падне мрак на очи не би ли прогледале.  Бол је исти, кад год га преживљавали, јер је то, “прва права љував” аха. Свака част оним анестетичним који су прошли тако јер, су обавили конкретне ствари пијани на некој журци са особом коју виде тад и после ко зна кад ако икад. Кад се све то некако преболи, и кренеш даље (теже ако је та права љубав потрајала мало дуже) решиш или да их све сврсташ у исти кош или да се помириш са судбином да за тебе нема среће, што му дође исто. Углавном као решиш да се понашаш бахато, па неће тебе нико зајебавати (више) ко још има право да се игра са твојим срцетом? Прођеш кроз разне комбинације, шеме, планове и као кул си, добро се осећаш. Постоји опција да се заробиш са следећом правом љубави, ко ће га знати, избор је твој. Тако то даље иде и ближе у сваком случају као стичеш неко искуство док се не умориш и решиш да се сахраниш у браку. Мада не мораш у брак, можеш овако да се спрдаш цео живот, опет је избор твој.

Ајд’ сад, зашто та љубав која ми прави толику фрку у организму, мора да се угаси и шта јој помаже у томе? Добро, чињеница је да је свет у таквом стању и прави толику збрку у глави, да је право чудо наићи на стабилну везу и на везу двоје људи који немају проблеме, што у вези, што у “приватном” животу. Што ми запара уши, ово “веза” -.- “ми смо у вези” о.к, наравно да смо сви у вези и повезани смо, али то не значи да се међусобно поседујемо и да ту нит коју развијамо не може одсећи неко са стране, неко ко пролази случајно, поред ћошка. Чему чуђење? Прво, нико никог не поседује, нико нема власника, поготово не можеш бити вланик нечије љубави. Мора се то схватити да би се волело безусловно. Увек постоји шанса да упознаш неког интересантнијег од особе са којом си, некога ко ће те можда јаче привући. То се може десити и теби и особи коју волиш. Слободни смо толико да у сваком тренутку можемо да одлучимо кога ћемо пољубити. Шта ћеш, просто је тако. Страшно је када останеш заробљен у некоме ко те некад оставио јер је наишао на неког занимљивијег. Патетично је, нема смисла и нема потребе за тим. “Сви смо ми само људска бића. Нико од нас не поседује чудесна својства. Не постоји само једна “права” особа, постоји пуно правих људи” не сећам се у којој књизи је ова мисао записана, али ми се јако допала па сам је сачувала. Иначе, не можеш натерати некога да те воли. Никаквим магијама и спрданцијама. Немој се ни трудити. Нити можеш убедити некога да те воли још увек иако то није тако. Пусти, то је природно, све се мења, па и таква емоција. Околности могу бити многобројне. Мада, ако мислиш да вреди да се “бориш” онда пробај али немој газити и себе. Наравно да нас увек ложи та игрица, као, неко се бори за нас, јури нас, то је кул на почетку, док се још ништа није десило. Касније, када је то већ “веза” нешто озбиљније али се завршава или прекида, размисли да ли има смисла. Битно је да уживаш у томе, кад осетиш патњу, то је већ мазохизам. Нема ту места за љубомору, сујету, посесивност и стрес. То је још досадније од оног што сам споменула на почетку. Ако је љубав лепа, нека буде таква, ако престаје да буде лепа, то није љубав, то је нешто друго. Сигурна сам да је најгоре оно стање амбиваленције и ту треба пресећи. Страх не постоји, ми смо га измислили. Страх од губитка вољене особе, као да не можеш да живиш без ње, глупости. Како си живео пре него што је дошла у твој живот? Тако ћеш живети и кад оде, јер људи то раде, долазе и одлазе. Донесу ти љубав па је после однесу са собом 😀 себично, јако себично.

Тако да, дај свакој љубави (која те стрефи изненада и поремети ти функцију унутрашњих органа) шансу, уживај у њој док је лепа и препусти се. Ако траје заувек, благо теби! 😀

За крај као посластица, најлепша изјава љубави! 

Advertisements

7 thoughts on “Најдража моја љубави?

  1. @coco Istina i to, mada ljubav ne mora obavezno da pocne explozivno kako je ona opisala. Moze i da tinja pa se raspali do te mere da u trenutku kad se volite komsiluk pocinje da se buni zbog buke a prijatelji vas izbegavaju zbog „kuco, maco, tikvice, pohovana konjska muvo“ i druge prehrambene grupe.

    Sviđa mi se

  2. E cool tekst… Šteta što zaljubljenost često ne preraste u ljubav… Šteta što se neki put umeša neki treći kec, što posle ne možeš da ga prevaziđeš i zadržiš leptire u stomaku… Šteta… ali kao što znamo… nismo savršeni… 🙂

    Sviđa mi se

  3. Bas tako, lepo i tacno 🙂 ! Kada bi jos ljudi shvatili da slomljeno srce, samo znaci da si nesto pokusao, da odrzavanjem iluzije sigurnosti ostaju u odnosima nedostojnim coveka i kada bi se oslobodili duboko uvrezenog straha od nepoznatog i paklene sujete, pa svet bi bio presrecno mesto!
    🙂

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s