Радозналост да те убије

Претерујем. Једна сасвим обична шетња, једног сасвим обичног, зубатим Сунцем окупаног дана пресвученог  благим ветром. Непланирано,  да убијемо досаду и посетимо природу која је не својом вољом посута човечијом немарношћу. Голишаво дрвеће делује тужно  и иако голо, густо. Наводио нас асфалтиран пут, бацавши нам у сусрет  тренерке пуних тела која се тек припремају за буђење које долази. Лепо. Понегде неки пољубац  се сакрио, али ипак то није био предмет нашег интересовања. Гомила необрађених тема, неки осврт ту и тамо, обично када бисмо чуле сумњиво шушкање лишћа. Да није нека птица, можда пас,  дрвосеча или коза? Десило се да је све од наведеног, постепено, како смо залазиле даље. Нема, волиш да обиђеш па иако идеш са страхом и уздржаношћу, мораш да видиш, да пробаш. Убрзо смо скренуле са “правог пута” прешле смо на земљани пут, утабан, што нам говори да су многи туда прошли и да мора бити примамљивији.  Тамо где се крију најлепше капије, најлепша зелена трава, тамо су и најоданији пси чувари. Виделе смо онолико колико су нам дозволили (не много). Шта ће ти навигација кроз шуму? Довољно је да налетиш на пса чувара, он ће те упутити где да скренеш. И тако смо ми, горе доле, лево десно, види – коза. Шта је тамо? Љуљашка. Прерасле смо, мада жеља увек постоји и можда бисмо да нас није спречио дечији смех у даљини.  Кад хоћеш, имаш шта да видиш , наиђеш на неочекивано.  Лажем, све је било очекивано, пси који нису дружељубиви, гомила пластике, ђубрета, кондоми, пчелињи дом и деца која бацају петарде.

Запутисмо се бојажљиво натраг, што због умора, што због негостољубивости нашег шумског домаћина, који је на све начине покушавао да нам објасни да ту не припадамо и да се губимо кући. Храбрим, али несигурним корацима грабиле смо познатом утабаном стазом назад. Неки много храбрији су туда џогирали, водили љубав и носили колаче баки.  Црвенкапица коју смо среле нас је презриво и радознало погледала, питајући се, шта две девојчице раде на њеној територији. Она је познавала све шумске вучје наследнике и ни у једном тренутку нам не би допустила да јој се мешамо у бизнис разношења колача.   Равнодушне на људе, као да нам једино oни не могу ништа, настављале би задубљене у своје мисли. Пошто нас је Жућко усмерио натраг, за сваки случај, да се не бисмо изгубиле, Гавра са друге стране нам је ушима показивао да скренемо удесно и да ни његове газде данас нису расположене за госте. Гавра је некада био главна претња шуме, Алфа и Омега звездарских кућица, страшни Кербер који својом појавом утерује страх у коске и воду у гаће.  Сада је само рутински обављао тај посао, чекајући да га газда обрадује неким добрим залогајем.  Поучене искуством да се са њим не треба петљати, само му махнусмо и настависмо даље.  На крају пута нас је чекао Бели, да нас испрати и пожели нам пријатан дан и да му дођемо опет, нарочито ако имамо нешто за јело.  Благо незадовољне што нисмо успеле да загвиримо у сваки скривени кутак такнуте природе, али ипак преуморне за више, спустиле смо старе коске на нову клупу. У мени је кренуо да се развија план како припитомити наше другаре куце, било је ту разноразних великих претећих ташни и бифтека у разматрању. Једва чекам лето. Тада шумски господар, мада и даље не претерано гостољубив , постаје парче хлада и мира од узаврелог града, изолован, неукротив и неприлагођен.  

Advertisements

7 thoughts on “Радозналост да те убије

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s