Пролазе, ми гледамо

Први дочек нове године (ког се сећам) изгледао је као дан пун ишчекивања, нестрпљења и много добре организације, коју сам наравно ја лично наводно имала под контролом. До поноћи је све морало бити спремно: јелка окићена, соба декорисана у новогодишњем расположењу, лампице су биле обавезне као балони и конфете. Мама је била задужена за клопу, тата за пиће, док смо сестра и ја преузеле одговорност за “све остало”. Тај дан ми је брзо и прошао, да не кажем пролетео, а опет моја породица и није била претерано узбуђена као ја, чинило ми се. Мама је са уживањем припремала храну и објаснила ми да не морам да журим, да тек од поноћи почиње забава. Некако сам је послушала и смирила лептириће у стомаку… Коначно, кад је откуцала поноћ, отворили смо шампањац (дечији, наравно) наздравили, сели да једемо и гледамо новогодишњи програм. Ох, каква забава, каква магија. Не знам зашто, али ја сам очекивала нешто посебно, не знам шта, али очигледно ово није било то што сам као мала хтела.

Наредне нове године су ми биле занимљивије, с обзиром да сам прихватила да ништа не препуштам случају, све је било исто, само што сам одбацила могућност гледања новогодишњег програма. Уместо тога, сека и ја смо се сјајно забавиле уз светлост лампица, нашу омиљену музику и наравно балоне. Како сам одрастала и схватила да је Деда Мраз илузија као и сам дочек нечега а уствари ничега, Нова година мени не значи. Једина светлост је окупљање драгих људи (што може да се дешава сваки дан) љубав које се сетимо увек кад су празници (иначе се не спомиње, чак се избегава) прскалице, ватромет и неизоставно бацање петарди како би се весеље увеличало (тај део је омиљен свима, верујем). Не знам како ви, али мени су последњи новогодишњи празници више депресивни него узбудљиви. Ко има више користи од промовисања Нове године него корпорације кроз наше величанство – медије. Троши оно што немаш, и оно што имаш потрошићеш после на враћање услужној банци која је увек ту за тебе. На сасвим обичну ноћ коју смо украсили илузијом о промени и надању, издвојити најмање 30 еврића…које смо могли да уложимо ако нам је већ до ситог стомака у нешто квалитетнију храну од оне које једемо свакодневно, ето рецимо на тај начин да се почастимо. Само једну ноћ улажемо у вештачку забаву, уместо да сваку ноћ обучемо у смех и радост или спокојан сан. Као што треба свакодневно једни другима да желимо здравље, срећу и љубав а не онда када се то шаблонски подразумева. Опет разумем, људи су запамтили правила понашања и неке навике се не могу сасећи тек тако, поготово када и нема потребе мењати их. Зна се када се кити јелка и када се истиче љубазност. Сутрадан ћемо заборавити шта смо претходну ноћ пожелели, вратићемо се у своје шкољке, на своје радне задатке у свој ланчани систем. Систем вредности формиран у облику стаклића који пара кожу. 10253855_839310802799857_5363651164824069725_n

Advertisements

4 thoughts on “Пролазе, ми гледамо

  1. Uvek je uživanje čitati tvoje tekstove. 🙂
    Znaš, jedno su očekivanja, a drugo realnost. U svakom slučaju si bolje prošla od mene. Prvo nisam kontao šta je to Nova godina (prva koje se sećam), pa sam celo veče imao utisak da će u ponoć samo da odjednom grune pola metra snega. 😀

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s