Samo opirući se možemo biti slobodni

Zar nismo počeli dan? Zar ne misliš da će možda iskrsnuti nešto dovoljno vredno da zabeležiš u svoju zelenu svesku?


Bila sam devojčica koja je živela sa svojim roditeljima, iako su ti roditelji pokušavali da uguraju svoju ćerkicu u mali kalup, iako su je terali da čita odabrane knjige čija je svrha da od nje naprave poslušnu, popustljivu i osamdeset posto glupu devojčicu, ona se opirala svojim malim zubima i noktima.


Ništa mi ne daje tako jak osećaj neminovnosti smrti koja me čeka kao pokušaj da se ubije vreme.


Kad smo mladi zapravo ne znamo sve što mislimo da znamo. Uslov odrastanja je da shvatiš da znaš manje nego što si mislio da znaš.


Učenje je nešto  najbolnije čemu se posvećujemo, iako je i brak tu negde. Vidiš kako moraš da trpaš znanje u glavu, kao kobasicu u crevo.


Fetiš je neobična strast koja je drugima odvratna.


Znanje mi smesta ispari iz glave čim osetim da je neko ispitivanje po sredi.


Pogledaj oko sebe, zapitaj se kako društvo funkcioniše uz sve to zataškivanje oskudice.


Moramo pronaći lepotu tamo gde je niko pre nas nije tražio, to je cilj.


Mogu da ostanem i da ti pružim najbolje od onoga što znam, ali onda neće ostati ništa za mene.


Dok sam se saginjala, kutija Edmundovih cigareta ispade iz džepa košulje. Možda će ako je zapalim cigareta imati ukus poljupca. Mogla bih sad okusiti jedan dobar poljubac, baš bih mogla.


Padanje nije toliko bolno kao što mislimo da jeste dok stojimo, ako padnete na pravi način.


Ležim na leđima, pružam ruke ka nebu, da ga zagrlim, kao da ono može da me ispuni.


Brzo nešto zavoliš i ono te brzo i izneveri.


Možda sam učaurena buba i strpljivo čekam svoj trenutak pod nekim budućim suncem.


Samo neka predvidiva osoba počela bi od početka, a mi se ceo život borimo da se ponašamo nepredvidivo


Nemam ništa. Ali tu je dečak. Imam Edmundovog brata i on će jednoga dana ponosito krenuti u svet i radiće veoma  hrabre i važne stvari. A ja ću biti tu negde, ako ne s njim, onda u njemu.


Ljubav koju pružamo nije nužno ista ona ljubav koju dobijamo; uvek se desi nešto nepredviđeno.


Uskoro će devet, vreme kaaa se deca širom sveta skupljaju u prostorijama koje zaudaraju na kredu, da pokorno klimaju glavom učiteljima koji ne znaju apsolutno ništa. Sve te glave koje klimaju zajedno, kao da neko upravlja njima zajedničkim koncem.


Kad ti neko pruža sendvič sa krastavcima u belom hlebu, negde duboko u mozgu smišlja kako da te uništi. Da, iza leđa skriva veliki oštar nož. Možda isti koji je koristio za sendvič.


Nemoj da se skrivaš u ćošak jer je život preveliki. Nije mi jasno zašto svi tako očajnički žele da se osećaju nevažnim, kada je tako dobro biti bitan.

 

 

Gospodarica ničega – Heder Makgauan

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s