Šta radite kad nemate vremena?

“Izvini, nemam vremena, imam mnogo posla, obaveza.“ Ne, nego, izvini, nemam sad vremena za tebe, nisi mi prioritet. Zašto ljudi, što bi rekli – ne nazivaju stvari pravim imenom. Iz pristojnosti? Da ne uvredimo nekoga? Hajde da nafilujemo izvinjenje – izvini, ja zaista želim da ti se posvetim ali nemam vremena. Mislim, molim Vas, koju četkicu za farbanje koristite? Koliko kontradiktornosti u jednoj rečenici.

Prva stvar – posvećujemo se aktivnostima, stvarima, ljudima kojima zaista želimo. I mislim da se to zove uspešno bavljenje svojim životom. Jer, se zaista i posvećujemo stvarima koje su nam bitne. Bitno ti je da odeš na posao, da zaradiš za stan, hranu, provod. Bitno ti je da provedeš vreme sa voljenom osobom, ona ti pruža ljubav, podršku, nežnost, razumevanje, sex. Bitno ti je da popiješ piće sa bliskim društvom, smejete se,  uživate.

Stvar je u tome – što smo stariji, da ne kažem veći, taj krug prioriteta se sužava i to je sasvim normalno.

Često, čak između dve bitne stvari moramo da biramo. I opet se odlučimo za onu koja nam više odgovara, leži.

Ako će to neko povezati sa sebičnošću, o.k budimo sebični. Ali budimo iskreni. Vagamo na jednu pa na drugu stranu a osećamo se kao žrtve, jer, kad činiš jednu stvar, zanemaruješ drugu. Pa, to je logično ali ne vidim ništa loše u tome, s obzirom na postavljene prioritete. Posmatram sebe, nekim ljudima zaista želim da pružim pažnju, ali nekada, jer sad imam preča posla. Čak i da mi je preči posao da sedim kod kuće, buljim u telefon i pijem kafu. Nisam asocijalna, samo volim da uživam u sopstvenom društvu. Da li se i Vama čini da sve manje vremena provodimo u sopstvenom društvu? A to je, po mom mišljenju, najbitnije društvo koje ćemo ikada imati.

Advertisements

5 thoughts on “Šta radite kad nemate vremena?

  1. (UPOZORENJE: ovaj komentar je dugačak. Pre nego što ga pročitate, preporuka je da idete da piškite.)
    U zadnje vreme se baš tako nekako osećam, da želim da budem sam. Stvarno sam. Pre neki dan svratio brat od tetke s kojim se nisam video par meseci, tu je i rodjeni brat zbog praznika, pa roditelji i u jednom trenutku puna soba, a ja sam samo želeo da svi izađu i ostave me samog. Nema to veze s njima i njihovim ponašanjem, ništa loše nisu uradili. Samo sam želeo da budem sam i to mi se dešava vrlo često. Bolje se osećam tako.
    E sad, za ovu priču „nemam vremena“ malo da se nadovežem.Stekao sam neki utisak poslednjih par godina da kad god zovem nekog da se vidimo, da izadjemo itd. (što i nije tako često) gotovo uvek budem odbijen. Koji su razlozi, ne zalazim u to. Možda smaram, možda dečica neće da se druže sa mnom (buhuhu 😀 ). U svakom slučaju isto tako pre par godina sam rešio da prestanem da zovem i da čekam da budem pozvan. Pogodi šta? Niko ne zove. Samo kada nešto zatreba i to nije fraza. Zovu zato što mi idu dobro engleski i snalazim se s kompjuterima pa kad zaglave negde „e, aj pomagaj“. Ovca naravno uvek pomogne, jer nije stoka (da, malo kontradiktorno).
    Bilo kako bilo, evo zabavne priče od letos. Moj kum iz inostranstva je došao na odmor ovde (rođen je tamo, ali kuća njegovog oca je ovde). Elem, slabo poznaje nekog ovde pa mu se kakav takav vid druženja i zabave svodi na vreme provedeno sa mnom. Naravno, maltene posle 2-3 dana iscrpeli sve ideje gde bi mogli da odemo i šta da radimo pošto živim u malom mestu.
    Jedno jutro izmozgam ja da prekršim svoje „ne zovi nikog“ pravilo i da izigravam dobru vilu. Rešim da pozovem drugaricu sa fakulteta koju dugo znam ali spada kao i većina u „ne zvati“ kategoriju jer „nikad nema vremena“. Namera mi je bila da svi zajedno negde izađemo i da pokušam nekako spontano-namerano da ih spojim. Sve u svemu, pozovem, ali se ispostavi da je otišla na Maltu da poseti burazera. :D. Nema veze, vraća se za par dana i (citiram) „OBAVEZNO se javlja kad bude došla“. Nisam joj spominjao kuma, nego sam je samo pitao ovako da izadjemo jer se odavno nismo videli. Sve u svemu, to je bilo negde jula, sada je januar i ja još uvek čekam da se javi. 🙂
    Sreo sam je pre nekih mesec dana po gradu i gotovo uvređeno mi kaže „Što te nema? Javi se bre nekad da izađemo“. Još uvek moram JA da zovem. I u stvari, taj moj poziv nije bio „za mene“, da bi se meni pravilo društvo, nego moja namera bila da iščupam nekog iz ovog govneta od grada i zemlje. Samo to, najiskrenije.
    I da se vratimo na početak, verovatno zato što dosta dugo vremena praktikujem „ne zovi“ lajfstajl, stvarno, ali stvarno sam se navikao da mi je bolje kada sam sam.
    Izvinjavam se na ispisanom romanu, ja uvek tako malo naširoko, ali članak baš dotiče zanimljivu temu pa reko da doprinesem svojim primerima. 🙂

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s