Gde sam?

Dragi moji drugari, samo da se javim ukoliko neko brine.😁 

Nisam skoro ništa objavljivala iako sam imala nameru… Imam dva teksta sačuvana u kompu koji trenutno nije u funkciji i taj problem rešavam uskoro. Jedan je o muško-ženskom prijateljstvu a drugi o religiji i zakonu privlačenja. Imam neke beleške u telefonu, videću ro da objavim ovih dana. Sve češće zapisujem u telefon, možda mi postane navika da postavljam tekstove ovako direktno preko telefona… kakva su Vaša iskustva po tom pitanju? Navikla sam da kucam na kompu i čini mi se da je lakše editovati tekst tako…

Kako ste mi? Kako ovo čudno vreme utiče na Vas?

Čitamo se uskoro! 💜💜💜

Не идите слепо за емоцијама – научите да их наметнете

VESNA BIORAC

Није добро слепо пратити своје емоције. Емоције су нестабилне и зависе од мисли.
Емоције не настају саме од себе, већ САМО од мисли. Свака мисао изазива одређену емотивну реакције, одређене емоције.
Ако сте тужни, то само значи да сте мислили мисли које вас растужују. Из тог разлога вам се јавила туга. Ако сте обесхрабрени, то значи да сте имали мисли обесхрабрења. Зато се осећате обесхрабрено. Кад сте радосни, мислили сте о неким радосним темама. Зато се код вас пробудила радост.
Емоција НИКАД не може настати сама од себе, без мисли, која ју је изазвала.
Зато кад осећате да имате емоције које су вам непријатне, зауставите се и размислите какве мисли су вас довеле до таквог емотивног стања. Увидећете да су ваше негативне мисли подстакле негативне емоције и увеле вас у потиштено или депресивно емотивно стање, главобољу, бол у леђима и сл
Из тог разлога никако није добро просто пратити своје…

View original post 342 more words

„Who cares“ dugme na fejsu?

Zamislite kada bi zaista postojalo “dislike” dugme ili “who cares” ili “so what” dugme na fejsbuku. Već je poznato da se oko nekih tema može dići prašina na fejsu, ljudi pišu kilometarske komentare, svako ima svoje mišljenje i svađaju se i bez tog dugmenceta recimo “dislike”. Jurimo lajkove, volimo da ih je što više, osećamo se bolje, osećamo se prihvaćeno i priznato.

Fejs se stalno ažurira, apdejtuje, apgrejduje i sad i pored dugmenceta “like” možemo da izaberemo još nekoliko emotikona među kojima je i jedan što se ljuti. Može li on zameniti “dislike”?

Odavno ne postoje konstruktivne diskusije. Uvek se jedna strana oseća napadnuto, ugroženo. Iskreno, mene fasciniraju kilometarski komentari. I kako neko ko ispiše toliki komentar da ne bude isprovociran odgovorom drugog koji je možda suprotnog mišljenja i  stava. Pa onda kreće pametovanje i nadmudrivanje. A tu nema razumevanja i poštovanja i niko ništa novo ne može da nauči.

Nego, skrenula sam sad sa teme. Dugme tipa “so what” nije potrebno iz više razloga. Ako smo na društvenoj mreži koja je novi vid komunikacije, logično je da  želimo da nam to internet okruženje bude prijatno. Neko je dovoljno frustriran što nije sakupio dovoljno lajkova a zamislite još da dobije dislike???

Između ostalog, ljudi kreiraju svoje profile, dele mišljenja, muziku, fotografije, snimke. Različit sadržaj, koji nije uvek svima zanimljiv i zato, srećom, postoje opcije “hide”, pa i “unfriend” a u najgorem ili najboljem slučaju “block”. Jednostavno možete kontrolisati šta Vam se pojavljuje na početnoj strani. Zato, nema potrebe za širenjem negativne energije. Želimo da se dopadnemo i budemo interesantni a ako ne to, onda bar volimo da delimo sadržaj na društvenim mrežama iz drugih razloga, kojih god. Poenta je da to međusobno podržavanje i komentarisanje jednostavno prija. Bez obzira što se stvara lažan osećaj identiteta, jer mi možemo biti bilo KO na internetu, ne fokusiram se sada na to, već na odnose na društvenim mrežama. Imaš prava na mišljenje, stav i ukus i tužno je kad ne poštuješ drugog koji misli drugačije a očekuješ poštovanje.

Ko me voli voli me, ko me mrzi boli me!

 

Izgleda da se ovde zaista misli na bol. Ne volimo da nas ne vole. Pre ćemo se pitati zašto nas neko ne voli, zašto se nekome ne sviđamo nego biti srećni i ceniti što nas neko voli.

Smešna mi je ona uteha – ako te mrze znači da radiš pravu stvar i da si na dobrom putu. A kako ste to zamislili? Nije ni bitno da li te neko mrzi i zašto, pitanje je što je tebi to bitno i što obraćaš pažnju. Misliš da je dobro što te mrze jer su verovatno sujetni? Ljubomorni su zato što vrediš? I to je onda dobra emocija, pokretačka? Sad će oni da vide, ideš napred da bi oni bili ljubomorni još više? Pa zbog koga radiš to što radiš? Zbog publike? Zato što je nivo ljubomore koji se javlja kod drugoga kad si ti u pitanju mera tvog uspeha?

Ostavite te ljubomorne na miru, ko zna koje frustracije i nezadovoljstvo nose sa sobom. A svi smo mi sujetni manje više u zavisnosti od situacije i ličnih nesigurnosti.

Lepe a glupe, ružne a harizmatične…

Predrasude o ženama… Ako je prelepa onda je sigurno glupačica a ako je ružna, onda mora da ima harizmu. Čuvena misao da ružne devojke imaju najbolje frajere, upravo zbog svoje harizmatičnosti i energije kojom sijaju. Dakle, nije sve u lepoti. Ma, nemojte?

Najgora kombinacija bi bila da je žena prelepa i u isto vreme pametna i inteligentna a sa druge strane da je jako ružna i glupa, plitka, površna, prazna. Zašto kažem najgora kombinacija? Zato što obe imaju uslov za stvaranje ljubomore i zavisti. Na kraju krajeva, ima i ona misao – lepota je  u oku posmatrača. Definicija lepote je individualna stvar. Ružna devojka se dopadne momku zbog svoje ličnosti ili karakternih osobina. Lepa devojka je naravno fizički privlačna.

Ovoga puta, želim da stanem u odbranu lepih žena. Ali, onih koje su svesne svoje lepote ali je ne zloupotrebljavaju i ne manipulišu, one koje su u isto vreme lepe i pametne. Mogu li one imati kompleks, zbog svoje lepote? Da li one razmišljaju na taj  način – da ljudi o njima imaju predrasude? Imaju li zbog toga kočnice, osećaj manje vrednosti? Bez obzira što spadaju u taj standard lepote kakva se nameće, da li zbog toga osećaju smetnje i pritisak? Toliko kontrasta na ovom svetu i pokreta, udruženja, organizacija za prava manjina, za prava onih koji su diskriminisani. Pravda za debele, pravda za mršave, pravda za visoke, pravda za niske… Malo karikiram, ali shvatate? Gde je pravda za one “idealne”? Za one koje se uklapaju u tu sliku “savršenog”. Savršeni su uvek ugnjetavani jer ih nema mnogo, ipak su oni u manjini. Savršeno i ne postoji zapravo, tako kažu oni koji nisu savršeni.

Lepe žene su verovatno kurve. Jer, zašto ne bi bile? Danas je lepota unosan biznis. Imaš lepo telo i lepo lice, što to da ne iskoristiš? Teško se živi a opet postoji toliko načina da se zaradi. Jedan od njih je “prodati sebe”. Lepe žene to sigurno rade. Lepa žena je na nekoj visokoj poziciji u društvu verovatno ne zbog pameti već zbog nečeg drugog… Napomena – ne mislim na žene koje evidentno ulažu u svoj fizički izgled tako što ga operišu, prepravljaju i dovode do “savršenstva” kako bi kasnije zarađivale od njega, i time potvrdile postojanje termina – starleta. Mislim na prirodne lepotice, koje zrače, koje privlače poglede zbog toga što jesu a ne zbog toga što glume ono što žele da budu. Takvih žena još uvek ima, i treba im se diviti a ne stvarati odmah predrasude.

Lepa ili ružna, žena ima dušu. Ne može se svima dopasti ali svaka ima nešto prepoznatljivo u sebi.

U čemu je suštinska razlika između muške i ženske ljubavi?

U čemu je suštinska razlika između muske i zenske ljubavi? Na koji način vole žene, a na koji muškarci? Čini se da muškarci žele apsolutno da poseduju naše telo, mi, pak hoćemo potpuni posed nad njihovom dušom. Prastara priča o duši i telu.Tu, na materijalno-duhovnom nivou počinju razlike i nesporazumi.  Počinje i večni ljubavni rat između polova, zato što se svaki rat vodi sa idejom i ciljem da nešto treba zaposesti, imati, raspolagati, pokoriti…

Ona misli: “Želela bih da On sve svoje vreme i misli posveti isključivo meni, uvek i zauvek, da mi se divi, da me obožava, a ja ću, kao ohola carica, dopustati da me tako voli samo kad se meni prohte. Po mom dnevnom hormonskom kalendaru. Jednog dana na primer od 12 do 14 sati, i možda između 23:15 I 23:25h!

On misli: “ Želeo bih da ona celo svoje telo, sve svoje vreme posveti isključivo meni, uvek i zauvek, da mi se divi, da me obožava, da mi kuva, da me teši da me razume, pruži mi oslonac…(O ostalom muškarci ne razmišljaju, pa je glupo da navodim ono o čemu mi razmišljamo da oni mozda razmišljaju a zapravo ne razmišljaju!)

Ovako izgledaju tajne projekcije naših baznih ljubavnih misli koje gotovo nikada ne izgovaramo jedni drugima, a Boga mi, retko ih kažemo i sebi u sebi. Zašto ih ne izgovaramo? Pa, zato što u njima leži težnja za sopstvenim gospodarenjem i tuđim ropstvom, a to nekako ne liči na ljubav koja bi trebalo da podrazumeva toleranciju, uzajamnost, prožimanje, ravnopravnost, najlepša osećanja… i još ceo niz tako bajnih, uzvišenih stvari.  Ne moramo, zapravo, zagledati samo muško-ženske odnose. Dete očekuje da budete njegov rob, vi očekujete da dete bude vaš rob, a onda vremenom pristajete da vam bude gospodar. Zato vas jedino kučići vole onako kako treba-ropski i bezuslovno!

Ma, da se ne lažemo očekujemo da nas klima, priroda, planeta i Bog vole bez zadrške, onako kako mi zamišljamo da treba, sa minimalno davanja i maksimalno uzimanja. Da li je normalan sebičluk  u ljubavi? Mislim da u ovoj fazi humanoidne evolucije – jeste!

Svakog dana se iskreno trudim da budem bolja, da uzrastem i prerastem sebe, pa, ipak kad je reč o ljubavi sebična sam i tačka. Želim je celu za sebe i patim ako nije tako. Iako je ima puno, ljubavi  opet nikad dovoljno. I kao za baksuz nikad dovoljno baš od onog do kojeg nam je najviše stalo.Tešim se, ipak, da je ravnodušnost gora od sebičnosti. Zamislite situaciju u kojoj posle ogromnih napora dižete ruke od svoje ljubavi, priznajete poraz, pa nadalje tiho govorite o umrloj ljubavi, zatvorenoj vezi, sahranjenom braku. Svako na svom brdašcetu sa udolinom između, preko koje nema mosta. Bolje da taj most, makar i  večno, bude pod rekonstrukcijom nego da ga uopšte nema. (Da se razumemo, istinski mrtve ljubavi ne treba oživljavati, njima nikakva reanimacija ne pomaže, one su dobrodošla kolateralna šteta u našim životima utoliko što ih ne treba smatrati nesrećom nego lestvicom više u životnom iskustvu.)

Zdrava ljubav se neprestano klacka između nesaglasja u ženskoj i muškoj osećajnosti. Mi bismo da uzmemo njihovu dušu skroz, neka nam budu emotivni i finansijski oslonac, ali neka se ne bave ničim drugim do nama. Oni bi i naše telo i našu dušu i naše vreme smatrajući da im to pripada po nekom prirodnom pravu muškosti. Mislim da u ovom uzajamno muško-ženskom ljubavnom sebičluku ipak gore prolaze žene, zato što one i svoje realno i svoje misaono vreme posvećuju muškarcima…

 Jasmina Mihajlović: “Ljubav sa recnikom nepoznatog”