Pitam se…

​Pitam se, pitam se tako, što da se bavim time, kad to nema veze sa mnom? Ama baš nikakve veze. Nema dodirnih tačaka. Ne postoji šansa da se susretnem sa takvim stavom. Nema razloga ni da ga odobrim pa samim tim da mislim o tome. Hmmm… Pitam se tako, gde ide ta moja energija uložena u besmisao. Pitanje, a sadrži odgovor. Sjajne stvari oko mene a ja se zalepila za tu jednu nebitnu. Kakvo gubljenje vremena. Dragocenog vremena. Gde je tu vreme uloženo u kvalitet a ne u kvantitet. Gde je tu moja priča? Gde je tu moj pravac kretanja? Kakav je ovo zastoj? Ima li nade da sednem u kola i odvezem se do bezbednog mesta. Tamo gde nisu sumnje, strahovi, patnje, predrasude. Kakve gluposti a toliko crpe energiju. Neverovatne stvari. 

Hajde da promenimo ploču. Na mom putu nema prepreka i znam tačno kuda idem. Znam šta je bitno a šta nije. Šta je meni bitno a ne nekome tamo izvan mene. Ionako je baš sve, stvar lične percepcije. Tvoja je tvoja, moja je moja. Imam prava da se ne pravdam, baš kao i ti. Gledam svoja posla, a imam dosta posla. Nema više odlaganja. Odlažeš stvari na stolicu jer te mrzi da ih spakuješ i složiš u ormar. Odatle i dotle ide sve ostalo. Odlažeš ljutnju, odlažeš sebe, odlažeš poljupce, odlažeš motivaciju. Sve odlažeš osim briga. Eh, te brige. Ne nose ništa lepo sa sobom, samo teret. Saviješ kičmu a one se nabiju na tebe. Neće da puste. Da vidimo ko je uporniji. Nemoj da se predaš.

Razgovor

-​Zašto to sebi radiš?

-Zato što ga volim.
-Ne, ti ne voliš njega, voliš osećaj koji budi u tebi.
-Misliš? Ali bez njega nema tog osećaja.
-Samo ti se čini… Biće još leptirića u stomaku… sa nekim drugim.
-Ali Ja želim Njega!
-Da, ali on ne želi tebe. Zar ti to već nije jasno? Šta još treba da uradi da se osvestiš? Da te voli hrlio bi ga tebi, trčao bi ka tebi, ne bi te nikada pustio, borio bi se za tebe, činio bi sve da se osećaš voljeno.
-Ali on to i čini!
-Misliš, činio je? Do jednog trenutka. Vidiš kako u momentu ta ljubav isklizne, neprimetno, podmuklo… kako to objašnjavaš?
-Ne znam… Mislila sam da razgovaramo o svemu, da se razumemo.
-To je ono što je bilo. Šta će biti sada? Zar ćeš gaziti sebe? Što glumiš žrtvu? Tvoj obraz je čist, nemoj ga prljati suvišnim razgovorima, forsiranim odgovorima. Pusti.
-Učinila sam sve što sam mogla. Previše sam se dala.
-To je tačno. Mada to i nije toliko loše, baš zato što si se dala toliko znaš da si čista u svojim namerama i da je vreme da ideš dalje.

Prevara ili izdaja?

​Izdaja zvuči tako teatralno, dramatično. Prevara zvuči skandalozno. Mogu da prevare samo sitni, nebitni, nalik jednoćelijskom organizmu. Prevara, prljava igra, niska, prosta, ogavna. Ona je tako jadna i bedna. Ona je tako žalosna i samu sebe ne trpi. Taj sitni, što prevari, zamislite tek koliko je on u žalosti sa samim sobom. Kad može da dopusti prevari da ga prevari pa ga zavede pa ga obuzme. Ona zavezuje oči, kao, da te niko ne vidi. Ona obećava užitak, obećava slast. Ne napominje gorčinu koja nastupi kasnije.

Izdaja je za kraljeve koji su nekad bili prinčevi. Izdaja seče kao mač, nemilosrdno, ubija jednim zamahom. Izdaja je surova ali iskrena. Ona te preseče brzo, da te jako zaboli ali da brzo iskrvariš. Izdaja je prava stvar. Izdaja može da zaboli samo kraljice koje su nekad bile princeze.

Znam da ne znam

​Zagorčaću ti život. Ali, nemoj me pogrešno shvatiti. Ne zato što ja tako želim već zato što ti tako želiš. Pružila sam ti sve, sve ono o čemu sanjaš, ono što želiš. Najslađe voće, najprijatniju toplinu, najdivnije zagrljaje, najiskrenije priče, najvrednije vreme. Sve ono sa prefiksom „naj“.

Najveće ljubavi najviše bole. Najviše se vole.
Tu nema greške. Tu ima samo izbora. U jednom trenutku si moj izbor a ja tvoj. Činimo savršenu celinu. Potpuni smo zajedno. Svaki rastanak boli. Najviše se voli.
Predati nekom svoju dušu, najveća i najslađa žrtva. Ali, svesna. U svakom trenutku čarolija može da nestane. Ako tako izabereš. Jer, sve je izbor.
Izaberi divne trenutke i čuvaj ih sa mnom. Ili bolje nemoj, kako želiš. Zagorčaću ti život, ne zato što to želim, već zato što ti to sam sebi radiš. Ako me odbaciš ostaje ti praznina jer, uz mene ti si celina.
Ljubavi dođu, ljubavi prođu a ostaješ ti a ostajem ja. Negde sa nekim drugim ili drugom, tražimo taj čarobni krug, da se uhvatimo za njega ponovo.
Ne postoji krivica. Postoje samo nesporazumi onda kada govorimo drugačijim stavovima. Da li je tu kraj putovanja? Izbor je na meni a i na tebi.
Ne možeš zadržati ono što nije tvoje. Ali kako to nešto što je bilo tvoje odjednom postaje strano i nepoznato? Koja se to nit prekine? Ima li odgovora? Nećeš mi dati odgovor.
Ne znam. Najlakše je reći ne znam. Ne znam za sva ćutanja. Ne znam za sve nedoumice i preispitivanja. Ne znam za sopstvene nesigurnosti. Ne znam za kad je prestalo. Ali opet, traži se krivac. Kao da je zločin ukrasti nečije srce. Što si dozvolio da ga neko uzme? Zapravo, poklonio si ga, iskreno, uz potpuno poverenje. Dakle, niko nije kriv.
Zagorčaću ti život, jer ćeš shvatiti da ti nedostaje ono čega nema više a što je bilo uz tebe nenametljivo, kao krila anđela, neizmerna podrška, oslonac. Nisam ja kriva, nisi ni ti, kriv je… ne znam.

Kako saznati istinu o čoveku

​Želiš da saznaš istinu o čoveku? Isprovociraj ga.

A ajde nemoj da ga provociraš, nego mu pruži poštovanje i ljubav, pa da vidiš onda kako će se ponašati. Što toliko volimo da tražimo zlo u ljudima, njihove mane, nedostatke, ČEKAMO DA OTKRIJE PRAVO LICE. Zamisli, nervozan je, nenaspavan, ima svojih briga, pun je strahova i onda ti dođeš i isprovociraš ga i onda on istrese svoj bes ka tebi i onda je on pokazao pravo lice… Ma daj.
Ne  postoji pravo lice. Reagujemo i ponašamo se u skladu sa svojim potrebama. Možda zvuči surovo ali je tako.
Čovek koji je srećan, voljen, ispunjen, zadovoljan, nikada neće pokazati to „pravo lice“ koje se otkrije onda kada je „isprovociran“ jer nikada neće reagovati na provokaciju, bar ne onako kako se očekuje, da divlja, da plače, da se brani, da pokaže sujetu, šta god.
Već sam pisala o tome, čim ti više ne odgovara nečije ponašanje, odmah dolaziš do zaključka kako se taj neko promenio i sad više nije dobar, ne ispunjava kriterijume dakle, loš je čovek? Sad je odjednom loš čovek?
O.k, neko te izda, prevari, „zabije nož u leđa“. To su već drugačije priče, ali opet imaju istu poentu. To je osoba kojoj si dozvolio da ti se približi. Imao si poverenja u nju, igrom slučaja ta osoba te slagala, prevarila. Ali, da li je to dugogodišnji prijatelj ili neko koga poznaješ par godina ili par meseci? Uopšte nije bitno, ljudi se menjaju i tačno energetski možeš da osetiš koliko ti neko prija ili ne. Osećamo sve, e sad, pitanje je koliko taj osećaj i ignorišemo.
Nije prijateljstvo povremeno ispijanje kafe u kafiću uz trivijalne razgovore. Meni nije. I posle kažeš, vidi ispričao je ili ispričala moju tajnu.
Nije ljubav samo seks ili poljupci a bez dugih i inspirativnih razgovora, gde ste golih tela ali ne i duša.
Jednostavno, pratimo i osećamo sve a u skladu sa sopstvenim potrebama. Ispunjavamo sopstvene kriterijume i ako se neko uklapa u njih onda je dobar, a ako ne onda je loš. Ako je neko dobar dok nam odgovara, ne znači da je loš kad prestane da se ponaša onako kako nama odgovara.
Što se tiče zabijanja noža u leđa, jednostavno možeš da vidiš po priči, po stavu, po ponašanju šta možeš da očekuješ. Samo je potrebno da slušaš. Problem je što ne slušamo, već samo govorimo. Ja pa ja. Ja, ja, ja, a ajde sad ti, dok se ne setim šta ti još nisam rekla.
Sve ovo sam već rekla u tekstu Toksični ljudi, ali eto opet imam inspiraciju da razglabam.