30 day blog challenge – Dan 17. / Bucket list ili Lista želja

Tema je – nekoliko stavki sa moje Liste želja, ili Bucket list… Budimo realni, nemam plan ni za narednu nedelju a ne da smišljam šta ću da uradim pre nego što nestanem. Prvo – pazi šta želiš, možda ti se ostvari. Drugo – kolike su šanse da ostvariš baš sve što želiš za života? Želimo stalno nešto novo, željama nikad kraja, i kad to dobijemo onda se zamislimo da li zaista to zaslužujemo, eh, muke… Idemo spontano pa šta bude…

Kako bi ova tema ipak bila bar malo interesantna, pronašla sam na Pinterestu glupe ideje za Bucket listu.

Advertisements

30 day blog challenge – Dan 16. / Ime Bloga

Link mog bloga je zatvorenosrce.wordpress.com! Nisam preterano razmišljala o tome kad sam ga kreirala. Jednostavno mi je tako došlo, koliko se sećam. Promenila bih ga, jer ne mislim da sam zatvorena a pogotovo ne moje srce. Bila sam jako depresivna u trenutku kad sam “otvorila” blog, tako da i nije čudno što je ovako nešto isplivalo. Tu sam htela da beležim svoja razmišljanja, emocije, stavove. Nisam očekivala da će iko čitati. Naravno, moje ime i prezime nije stajalo nigde. Ljubičanstvnea Mysty. Znam da se piše Misty a ne Mysty, ali meni se tako više sviđa, šta da radim. 😉

Ljubičanstvena, volim tu boju, to je moja boja. Kao Mysty se potpisujem godinama po forumima, pa sam tradicionalno preuzela. 😀 Moje ime je Jelena Pešić, drago mi je! Mislim, već se poznajemo, ali takva je tema ovog puta. 😀

Nisam sigurna šta će se desiti ako promenim link bloga, da li to znači da je on onda “premešten” na drugo mesto, da li gubim čitaoce? Ako neko zna, neka mi javi.

 

30 day blog challenge – Dan 15. / Filmovi

Želim da se zahvalim Belojbojici na predlogu. Odlučila sam da Vam pišem malo o nekim filmovima koje sam odgledala u poslednje vreme a koji su ostavili utisak. Film može da bude popularan i gledan ali ako me ne potakne na razmišljanje, ako ne probudi određenu snažnu emociju u meni, ako ne ostavi utisak, uzalud sam ga gledala. Neću da kažem da su ga uzalud snimali, na nekoga je sigurno ostavio utisak  i eto opet lepote u različitosti, ne reagujemo svi isto.

Dakle, film koji mi drži pažnju od prve do poslednje scene i koji me natera da razmišljam o njemu danima, da istražujem dalje priču, glumce, reditelja, scenografiju… po mom skromnom mišljenju, to je prava stvar, barem meni. U poslednje dve, tri godine a možda i više (vreme mi leti) jedan od filmova koji je toliko ostavio snažan utisak je naravno Vrtoglavica, da ne kažem Vertigo, da ne kažem živeo Hičkok. Razgovaram tako sa Sonjom, i složimo se u potpunosti, koliko ti old school filmovi imaju jake, moćne dijaloge. Prosto te teraju da se zamisliš, da razmišljaš. U odnosu na današnje filmove koji obiluju brzinom, akcijom, eksplozijom, nasiljem, brutalnošću, ovi crno-beli deluju dosadno i sporo. A greota, recimo od Hičkoka jedini film koji mi se nije dopao je Rebeka, i to najverovatnije jer ga nisam najbolje razumela, daću mu još jednu šansu. Nego, da se vratim na Vertigo, moram da priznam da sam dovoljno luda i da sam na samom kraju filma uz tako neočekivan preokret (a tenzija kroz ceo film, pa moralo je negde da kulminira) vikala po stanu “wooooow kakav film”! I to je sve što ću reći, jer postoji toliko recenzija na zadatu temu da bi bilo stvarno suviše da sad i ja komentarišem. Rope mi je naravno izuzetan  s obzirom na činjenicu da je snimljen “iz jednog tejka”, što mu dođe pozorište na filmu. 😀

Idemo dalje, ne znam odakle da krenem, ali hajdemo ispočetka. Inače, imam neki tekst koji nisam objavila a u kom sam “ishejtovala” horor filmove. Stvarno nisam ljubitelj brutalnih horor filmova koji  hvataju publiku na mnogo krvi i na prepad. Bljutavo zastrašivanje, to mi se ne sviđa. Više volim filmove koji imaju taj “psiho” momenat, psiho horor filmove, koji imaju neku dubinu, neki smisao viši od toga da te samo preplaše. Neka prvi bude The Others sa Nikol Kidman, film koji govori o samospoznaji. Žena koja živi u staroj, mrаčnoj kući sa dvoje dece koja su osetljiva na svetlost i ubeđena je da je kuća ukleta. Tako kaže IMDb a ja kažem izuzetan film o samospoznaji.

Moram da priznam da, iako ne volim Andželinu Džoli, film Maleficent mi se stvarno dopao. Konačno da čujemo i Grdaninu stranu priče ;). Film koji govori da definitivno nije sve crno ili belo i da svako ima svoju perspektivu.

Triangle ili Trougao, film koji sam pogledala dva, tri puta u roku od mesec dana i opet ću. Isti film, različito društvo. 😀 Krstarenje Atlantskim okeanom i priča povezana sa Bermudskim trouglom. Mnogo dobro odrađene scene, povezane, film prosto klizi i ti zajedno sa njim ostaješ zarobljen u time loop-u odnosno u začaranom krugu koji se ponavlja. Naravno ima krvi koliko  hoćeš ali to nije poJenta, zapravo je priča toliko dobra da krv i ne primećuješ.

Crimson Peak je za ljubitelje gotike, da ne kažem romanse, iako ovaj film može da prođe i kao horor, triler, drama… sve u jednom. Dobra priča, kostimi, scenografija, kadrovi. Ima dosta scena „na prepad“ i previše krvi i nasilja ali kao što rekoh sve to je zanemarljivo jer ima dobar psihološki efekat koji ostavlja na gledaoca. U ovom filmu vidimo različite vrste ljubavi i kako to izgleda kad te duhovi prošlosti ne ostavljaju na miru. 😀

Ima ih još, ali evo da spomenem još Charade. Cary Grant i Audrey Hepburn su mi toliko ljupki i slatki u ovom filmu, toliko sam uživala u njihovom međusobnom „začikavanju“ i tim simpatijama. Ljupko, slatko, romantično i duhovito. Pravi humor, detinjast, blesav.

Toliko o tome koliko ne volim horore. 😀 Kao što rekoh, meni nije poenta u zastrašivanju u smislu duhova, veštica, nakaza. Interesantna mi je čovekova priroda, čovekov um, šta tu sve može da se pronađe, otkrije. A psiho hororci, upravo govore o tome, koliko čovek može biti izopačen. Ili jednostavno daju dobre ideje. 😀 Šalim se, naravno. Ovom prilikom pozdravljam moju Milicu koja voli horor filmove.

P.s. nadam se da se moji prijatelji ne ljute na mene što sam počela da ih spominjem.

30 day blog challenge – Dan 15. / Šta mi je potrebno ujutru

Originalan naslov teme je – „My morning must-haves“ što bi moglo da se prevede i kao „moja jutarnja rutina“ a to je sad izraz koji koriste bjuti blogerke i vlogerke a ja to nisam.  Inače, i ova tema mi je malo blesava, zato sam odlučila da Vas pozovem da mi pomognete u kreiranju nove koja će zameniti ovu. Dajte neki predlog, kad Vas lepo molim! ❤

Naravno, uslov je da se ne ponovi neka sa liste koja tek sledi. 

30 day blog challenge – Dan 14. / 5 načina da osvojiš moje srce

1. Toplina pogleda
Poznajem ljude, hvala Bogu, koji uvek imaju taj sjaj u očima, tu toplinu koja te zagrli, tu dobrotu koja isijava. Taj pogled me osvoji odmah. A nije bitno da li je pogled nekog momka, druga ili drugarice.

2. Spontanost
Volim da primetim spontanost kod drugoga, blesavost, kada je neko prirodan, i ponaša se tako da osetiš koliko on sAm uživa u svom društvu.

3. Ako si vodolija u horoskopu, ima da mi se svidiš instant. Svaka vodolija će se složiti sa mnom – mi smo sekta, i prepoznamo se odmah i odmah se prihvatimo i zavolimo. Ne znam zašto ali tako je. Svaka vodolija, pa i ja, ima naklonost ka drugoj vodoliji kad je upozna. Moram da priznam da ne poznajem mnogo muških vodolija.

4. Stisak ruke
Treba mi muzikaaa, i stisak rukee. Volim srdačan, „muški“ stisak ruke pri upoznavanju, takav je i moj pa se obradujem kada je uzvraćen. Jako cenim ovaj momenat, iako ga većina verovatno shvata zdravo za gotovo.

5. Osmeh
Volim da se smejem i volim da mi uzvrate osmeh. Volim vesele ljude. Previše je namrgođenih lica, osmeh obasjava svaki prostor.

30 day blog challenge / Dan 13. – O čemu sanjam

Što bi mladi rekli, ovaj moj izazov prop’o… Toliko o mojoj ažurnosti. Ali znate šta? Ima da ga završim kad-tad. Samo polako. 

Sanjam kako mi držiš ruku toplom šakom i prstima, kako nam se misli spajaju, usne ne razdvajaju. Sanjam kako si pored mene uvek, toliko blizu da pomislim da si ti ja a ja ti. Sanjam da se budim pored tebe i pričam ti o snu u kome si bio. Sanjam kako posećujemo omiljema mesta, pijemo pivo a ne ispuštamo poglede. Sanjam kako ti kuvam jutarnju kafu, a pijemo je u tišini koju prekinu pritisnuti poljupci.

30 day blog challenge / Dan 12. – Top 3 životne lekcije

Ova tema me baca malo više u razmišljanje… Ovo je naravno moj doživljaj, moja perspektiva i mišljenje.

1. Veruj u sebe!  

Mislim da je ovo nešto najvažnije što bi trebalo da se shvati. Uz veru podrazumevam ljubav, ali sada se okrećem toj podršKi koju uvek očekujem prvenstveno od drugih pa tek onda kada dobijem potvrdu onda je mogu zatražiti od sebe. Mislim da je ovo užasan stav. Ali sam takva oduvek. Nesigurna, ne u svim poljima, kad sam sigurna onda sam sigurna 100% ali kad nisam onda možeš da me okrećeš kako hoćeš. Prihvatam sugestije, možda i previše. Verovatno se ne treba ni previše otvarati- a gde je tu tvoje mišljenje? Ni jedno ni drugo – ni da si previše labilan a ni da si previše ponosan. Dakle, sredina (palačinke sa nutelom ili sa džemom od šljiva).  Mmmm ali ko još pa živi osrednje? A ono ispade tako najslađe.

Niko neće verovati u tebe ako ti sAm ne veruješ. Zapravo, nije ni bitno da li iko veruje u tebe jer, čak i da veruju a ti ne veruješ u sebe – čemu sve ondaK?

2. Ljudi su sebični!

Ovde ne osuđujem nikada niti mi pada na pamet, zato što sam i ja čovek. Svako će prvo zadovoljiti svoje potrebe, primarne, sekundarne pa će eventualno obratiti pažnju na drugog. Nećemo se lagati, priznali Vi to ili ne. Čak i osobe koje se „žrtvuju“ za drugog, sve daju drugima, stavljaju druge na prvo mesto, ispred sebe, mislim da su i oni sebični. Na primer – ti si meni sve, volim te, žrtvujem se za tebe, dajem ti sve, ti si moj život… Ti si moj život. Ako ostanem bez tebe, nema ni mene. A valjda mi je stalo do života. Samo što je tu došlo do brkanja lončića.

Ili osobe koje osećaju krivicu ako ne stavljaju druge ispred sebe jer imaju osećaj da nekome nešto duguju. Oslobodiće se te krivice, možda će se malo osetiti bolje, biće im lakše i to je poenta – dobar osećaj, mir, olakšanje.

Naš unutrašnji svet i naš spoljašnji svet. Priklonićemo se nekome iz istog interesa. Zavolećemo nekog iz istog interesovanja. Pa, naravno, kako drugačije može da bude? I kad dođe do razilaženja, nešto se promenilo, nešto nije po našem. A mi volimo da bude kako nam odgovara, jasno. Mislim da bi trebalo prihvatiti sopstveni i tuđi sebičluk, razumeti ga i pustiti. Staviti ego manje- više pod kontrolu. Kažem, manje – više zato što ništa nije sigurno i ništa ne možeš držati pod kontrolom 100%.

3. Ništa ne traje večno!

Ni ljubav, ni prijateljstvo, ni ambicija, ni želja, ni motivacija, ma ništa! Sve se neguje i pušta da živi ali umire, jbg… Ako se grčevito držimo za nešto, onda smo u velikom problemu, da, tako mislim. Biti opsednut kontrolom, isto. Pa očekivanja pa razočarenja… Koliko emocija uloženo u sve to… A to na kraju propadne, pa bedak zar ne? Verujemo u bajke – živeli su srećno do kraja života.. Ej, do kraja života. Ali srećno! Dakle, budi srećan, makar do kraja života. 😀