Ljubav u braku

Šta tvoj muž predstavlja u tvojoj porodici? Da li je on neko ko donosi novac i plaća račune i popravlja stvari tu i tamo? Da li je on neko koga si izabrala? Izabrala da mu pružiš svoje srce, svoju ljubav? Da li je to ta ista osoba i nakon dolaska dece? Da li je on početak stvaranja novog života?

Kažu… u braku nestane ljubav jer dođu obaveze i deca. Što dozvoliti spoljnim okolnostima da utiču na tu početnu tačku u kojoj je nastala ljubav? Možda to i nije bila ljubav? Da li je moguće da svu svoju ljubav preneseš na decu i prosto je otrgneš svom mužu? Sada ti njegova ljubav nije potrebna?

Posle teksta Može brak ali da nije mrak u kome generalno iznosim svoje stavove, u ovom tekstu želim da diskutujemo konkretno o bračnoj zajednici odnosno o supružnicima.
Koliko brak u današnjem vremenu zaista može da se održi s obzirom da se sve više ističe individualnost i nezavisnost? Žene traže svoja prava, muškarci svoja i sve se čini da se i jedna i druga strana osećaju ugroženo. Vodi se borba. Ko ima više moći i kontrole. Ko vodi igru.

Zašto ljudi uopšte stupaju u brak? Zato što je to tradicija? Ili zbog materijalne sigurnosti, onda da ne bi ostali sami ili žele potomstvo a sami ne mogu da iznesu obaveze? Ili na kraju krajeva zbog ljubavi koja navodno vremenom prestaje.
A zašto ljubav prestaje? Neki kažu zato što je uzimamo zdravo za gotovo. Uzimamo je kao naviku, kao nešto što se podrazumeva i smatramo da nema potrebe da je negujemo. Potpisali smo papir to je to. Podrazumeva se da je ljubav sada večna i u dobru i u zlu. Partneri se udalje kad dobiju decu. Onda svu svoju ljubav koju su imali prenose na svoju decu.

Partner se zanemaruje a zašto? Kao što rekoh, on ili ona je početna tačka kreiranja novog života, zahvaljujući njemu ili njoj imaš decu, vašu decu. Zašto onda postaje nebitan lik tokom vremena? Pa nismo životinje koje vrše reprodukciju valjda imamo neki razum. A na kraju krajeva deca odrastu i odlaze iz porodičnog gnezda i na kraju šta ti ostaje? On ili ona. Ta osoba koja bi trebalo da ti bude partner, oslonac, podrška, ljubav.

Advertisements

Pitam se…

​Pitam se, pitam se tako, što da se bavim time, kad to nema veze sa mnom? Ama baš nikakve veze. Nema dodirnih tačaka. Ne postoji šansa da se susretnem sa takvim stavom. Nema razloga ni da ga odobrim pa samim tim da mislim o tome. Hmmm… Pitam se tako, gde ide ta moja energija uložena u besmisao. Pitanje, a sadrži odgovor. Sjajne stvari oko mene a ja se zalepila za tu jednu nebitnu. Kakvo gubljenje vremena. Dragocenog vremena. Gde je tu vreme uloženo u kvalitet a ne u kvantitet. Gde je tu moja priča? Gde je tu moj pravac kretanja? Kakav je ovo zastoj? Ima li nade da sednem u kola i odvezem se do bezbednog mesta. Tamo gde nisu sumnje, strahovi, patnje, predrasude. Kakve gluposti a toliko crpe energiju. Neverovatne stvari. 

Hajde da promenimo ploču. Na mom putu nema prepreka i znam tačno kuda idem. Znam šta je bitno a šta nije. Šta je meni bitno a ne nekome tamo izvan mene. Ionako je baš sve, stvar lične percepcije. Tvoja je tvoja, moja je moja. Imam prava da se ne pravdam, baš kao i ti. Gledam svoja posla, a imam dosta posla. Nema više odlaganja. Odlažeš stvari na stolicu jer te mrzi da ih spakuješ i složiš u ormar. Odatle i dotle ide sve ostalo. Odlažeš ljutnju, odlažeš sebe, odlažeš poljupce, odlažeš motivaciju. Sve odlažeš osim briga. Eh, te brige. Ne nose ništa lepo sa sobom, samo teret. Saviješ kičmu a one se nabiju na tebe. Neće da puste. Da vidimo ko je uporniji. Nemoj da se predaš.

Razgovor

-​Zašto to sebi radiš?

-Zato što ga volim.
-Ne, ti ne voliš njega, voliš osećaj koji budi u tebi.
-Misliš? Ali bez njega nema tog osećaja.
-Samo ti se čini… Biće još leptirića u stomaku… sa nekim drugim.
-Ali Ja želim Njega!
-Da, ali on ne želi tebe. Zar ti to već nije jasno? Šta još treba da uradi da se osvestiš? Da te voli hrlio bi ga tebi, trčao bi ka tebi, ne bi te nikada pustio, borio bi se za tebe, činio bi sve da se osećaš voljeno.
-Ali on to i čini!
-Misliš, činio je? Do jednog trenutka. Vidiš kako u momentu ta ljubav isklizne, neprimetno, podmuklo… kako to objašnjavaš?
-Ne znam… Mislila sam da razgovaramo o svemu, da se razumemo.
-To je ono što je bilo. Šta će biti sada? Zar ćeš gaziti sebe? Što glumiš žrtvu? Tvoj obraz je čist, nemoj ga prljati suvišnim razgovorima, forsiranim odgovorima. Pusti.
-Učinila sam sve što sam mogla. Previše sam se dala.
-To je tačno. Mada to i nije toliko loše, baš zato što si se dala toliko znaš da si čista u svojim namerama i da je vreme da ideš dalje.

Znam da ne znam

​Zagorčaću ti život. Ali, nemoj me pogrešno shvatiti. Ne zato što ja tako želim već zato što ti tako želiš. Pružila sam ti sve, sve ono o čemu sanjaš, ono što želiš. Najslađe voće, najprijatniju toplinu, najdivnije zagrljaje, najiskrenije priče, najvrednije vreme. Sve ono sa prefiksom „naj“.

Najveće ljubavi najviše bole. Najviše se vole.
Tu nema greške. Tu ima samo izbora. U jednom trenutku si moj izbor a ja tvoj. Činimo savršenu celinu. Potpuni smo zajedno. Svaki rastanak boli. Najviše se voli.
Predati nekom svoju dušu, najveća i najslađa žrtva. Ali, svesna. U svakom trenutku čarolija može da nestane. Ako tako izabereš. Jer, sve je izbor.
Izaberi divne trenutke i čuvaj ih sa mnom. Ili bolje nemoj, kako želiš. Zagorčaću ti život, ne zato što to želim, već zato što ti to sam sebi radiš. Ako me odbaciš ostaje ti praznina jer, uz mene ti si celina.
Ljubavi dođu, ljubavi prođu a ostaješ ti a ostajem ja. Negde sa nekim drugim ili drugom, tražimo taj čarobni krug, da se uhvatimo za njega ponovo.
Ne postoji krivica. Postoje samo nesporazumi onda kada govorimo drugačijim stavovima. Da li je tu kraj putovanja? Izbor je na meni a i na tebi.
Ne možeš zadržati ono što nije tvoje. Ali kako to nešto što je bilo tvoje odjednom postaje strano i nepoznato? Koja se to nit prekine? Ima li odgovora? Nećeš mi dati odgovor.
Ne znam. Najlakše je reći ne znam. Ne znam za sva ćutanja. Ne znam za sve nedoumice i preispitivanja. Ne znam za sopstvene nesigurnosti. Ne znam za kad je prestalo. Ali opet, traži se krivac. Kao da je zločin ukrasti nečije srce. Što si dozvolio da ga neko uzme? Zapravo, poklonio si ga, iskreno, uz potpuno poverenje. Dakle, niko nije kriv.
Zagorčaću ti život, jer ćeš shvatiti da ti nedostaje ono čega nema više a što je bilo uz tebe nenametljivo, kao krila anđela, neizmerna podrška, oslonac. Nisam ja kriva, nisi ni ti, kriv je… ne znam.

Blogeri na Fejsu?

​Toliko puta sam pisala o svom blogu i svojim doživljajima o njemu da se ponekad pitam – šta ću više? Ali jače je od mene… Mada uvek dođem do nekog novog saznanja o njemu. 

Već sam rekla ali mogu da ponovim i sto puta – to je moj dom, prijatno mesto, bezbedno mesto. Posećuju ga ljudi slični meni a i oni različiti i to je lepota. Možda je najbitnija stvar to poštovanje tuđeg mišljenja. Ne smemo dozvoliti umiranje blogova jer su oni koliko mi se čini trenutno jedini izvor kulture, vaspitanja, pristojnog ponašanja i tolerancije. Takvo je moje iskustvo i srećna sam zbog toga. Znam da postoje konflikti među blogerima ali ne želim da se uplićem u rasprave, pogotovo što moji blogeri koje pratim (barem oni omiljeni) nisu konfliktne ličnosti i uvek imaju lepu reč. Čini mi se da su grupe na fejsu možda i glavne stanice za započinjanje rasprava. Član sam dve ili tri blog grupe na fejsu. Ono što zapažam je nekoliko hiljada članova među kojima su dvadesetak aktivni, ostali su posmatrači ako i posećuju grupu. Nije to loš vid promocije ali mi je nekako agresivan pogotovo kad viđate iste blogere koji svakodnevno objavljuju tekstove. Gde su ostali? Dešava mi se da izgubim interesovanje za takve blogere. Svoje tekstove delim na svojoj stranici na fejsu kao i na ličnom profilu. Podelila sam par tekstova i na grupama ali nisam primetila značajnu promenu u broju poseta na blogu. Tako da, moje neko mišljenje je da se ne opterećujete previše time koliko ljudi Vas čita.
Meni je stigao šesti rođendan a nemam „armiju“ pratilaca ali imam ljude čije mišljenje cenim i čije komentare volim da čitam na blogu. Ti isti ljudi će verovatno komentarisati i ovaj tekst. Opet ću reći koliko sam srećna što sam ovde srela divne blogere sa inspirativnim tekstovima i osvežavajućim blogovima.
Trenutno je popularan The Versatile Blogger Award i zahvaljujem svima koji su me nominovali, dopada mi se ideja mada neću učestvovati ovog puta. Razlozi su sledeći – još uvek nisam završila 30 day blog challenge a u njemu se već nalazi tih nekih 7 činjenica o meni (a uzmimo u obzir i ostale blog igrice do sada), tako da bih se ponavljala. Da se i prihvatim izazova nominovala bih sve Vas koje redovno čitam, lajkujem i komentarišem.

Gde sam?

Dragi moji drugari, samo da se javim ukoliko neko brine.😁 

Nisam skoro ništa objavljivala iako sam imala nameru… Imam dva teksta sačuvana u kompu koji trenutno nije u funkciji i taj problem rešavam uskoro. Jedan je o muško-ženskom prijateljstvu a drugi o religiji i zakonu privlačenja. Imam neke beleške u telefonu, videću ro da objavim ovih dana. Sve češće zapisujem u telefon, možda mi postane navika da postavljam tekstove ovako direktno preko telefona… kakva su Vaša iskustva po tom pitanju? Navikla sam da kucam na kompu i čini mi se da je lakše editovati tekst tako…

Kako ste mi? Kako ovo čudno vreme utiče na Vas?

Čitamo se uskoro! 💜💜💜

Lepe a glupe, ružne a harizmatične…

Predrasude o ženama… Ako je prelepa onda je sigurno glupačica a ako je ružna, onda mora da ima harizmu. Čuvena misao da ružne devojke imaju najbolje frajere, upravo zbog svoje harizmatičnosti i energije kojom sijaju. Dakle, nije sve u lepoti. Ma, nemojte?

Najgora kombinacija bi bila da je žena prelepa i u isto vreme pametna i inteligentna a sa druge strane da je jako ružna i glupa, plitka, površna, prazna. Zašto kažem najgora kombinacija? Zato što obe imaju uslov za stvaranje ljubomore i zavisti. Na kraju krajeva, ima i ona misao – lepota je  u oku posmatrača. Definicija lepote je individualna stvar. Ružna devojka se dopadne momku zbog svoje ličnosti ili karakternih osobina. Lepa devojka je naravno fizički privlačna.

Ovoga puta, želim da stanem u odbranu lepih žena. Ali, onih koje su svesne svoje lepote ali je ne zloupotrebljavaju i ne manipulišu, one koje su u isto vreme lepe i pametne. Mogu li one imati kompleks, zbog svoje lepote? Da li one razmišljaju na taj  način – da ljudi o njima imaju predrasude? Imaju li zbog toga kočnice, osećaj manje vrednosti? Bez obzira što spadaju u taj standard lepote kakva se nameće, da li zbog toga osećaju smetnje i pritisak? Toliko kontrasta na ovom svetu i pokreta, udruženja, organizacija za prava manjina, za prava onih koji su diskriminisani. Pravda za debele, pravda za mršave, pravda za visoke, pravda za niske… Malo karikiram, ali shvatate? Gde je pravda za one “idealne”? Za one koje se uklapaju u tu sliku “savršenog”. Savršeni su uvek ugnjetavani jer ih nema mnogo, ipak su oni u manjini. Savršeno i ne postoji zapravo, tako kažu oni koji nisu savršeni.

Lepe žene su verovatno kurve. Jer, zašto ne bi bile? Danas je lepota unosan biznis. Imaš lepo telo i lepo lice, što to da ne iskoristiš? Teško se živi a opet postoji toliko načina da se zaradi. Jedan od njih je “prodati sebe”. Lepe žene to sigurno rade. Lepa žena je na nekoj visokoj poziciji u društvu verovatno ne zbog pameti već zbog nečeg drugog… Napomena – ne mislim na žene koje evidentno ulažu u svoj fizički izgled tako što ga operišu, prepravljaju i dovode do “savršenstva” kako bi kasnije zarađivale od njega, i time potvrdile postojanje termina – starleta. Mislim na prirodne lepotice, koje zrače, koje privlače poglede zbog toga što jesu a ne zbog toga što glume ono što žele da budu. Takvih žena još uvek ima, i treba im se diviti a ne stvarati odmah predrasude.

Lepa ili ružna, žena ima dušu. Ne može se svima dopasti ali svaka ima nešto prepoznatljivo u sebi.