Gde ste ljudi? Spontane misli…

Gde ste ljudi, drugari? Kako ide? Evo mene, spontano onako da se javim, bez nekog posebnog razloga, bez posebne teme. Tako kod mene ide, spontano, baš kako treba. Tako moj blog funkcioniše, pišem samo kada želim, ne moram ništa. Kada nemam šta da kažem onda ništa. Nikada usiljeno, nikada pod pritiskom. Bilo bi dobro takav stav primeniti i u svakodnevnom životu. Međutim, najčešće radimo upravo suprotno. A kada odlučimo da izbegnemo pritisak i obavezu, onda smo neodgovorni, neozbiljni, sebični, bezobrazni, u najgorem slučaju tada smo neprijatelji. Odmah smo loši, ne valjamo, mogli bismo da se popravimo. Srećom, uvek ima dobrovoljaca koji bi da nas poprave jer oni znaju bolje od nas. Tako da kad pogledaš, koliko god da nismo dobri, uvek postoji šansa za poboljšanje jer dobri ljudi su tu da nas usmere.

 A samo smo ljudi, nismo mašine. Čak je i mašini potreban odmor, da se ne pregreje, zapali, da ne crkne. Ali čoveku nije potreban odmor. On ima svoje odgovornosti, uvek mora da bude raspoložen za svakodnevne izazove i gluposti koje mu se nameću. Ako kaže – e neću to, možda sam i rekao da hoću al HEJ imam slobodu da se predomislim, ili nemam? Ponekad misliš da nemaš, pa nekako istrpiš tu neku muku. Ali avaj, ta muka mora da izađe negde a izađe tamo gde se najmanje očekuje, zasluži je uvek onaj koji je ne zaslužuje.

To je to kruženje energije. Kad već moraš da širiš energiju, neka bude pozitivna, ako nije, nemoj se ni izlagati ljudima. Zapravo, ako si nadrndan, ljut, neko te povredio okej, to je okej, budi veoma ljut ali nemoj kriviti nekog ko nema veze sa tim. Uradi nešto dobro za sebe u tom trenutku. Izbaci svu gorčinu kako umeš a da pritom ne povrediš drugog ko to nije zaslužio. Šteta pa ljudi stvarno nemaju obzira.

Previše poruka sa svih strana „volite sebe“ a koje se koriste na veoma iskrivljen i pokvaren način. Ne da „voliš sebe“ tako da iskoristiš drugog, da ga povrediš, uvrediš. Mada ljudi se tako lako nađu uvređeni. Zapravo veoma lako, jer smo došli do tog stadijuma kad je svako sebi centar sveta. Danas se svako trudi da bude važan. Upravo te poruke „voli sebe“ povlače sa sobom gomilu negativnih efekata kao što je taj – ja sam bitan. „Ne možeš tako sa mnom, ja sam bitan“. Mora da se napravi ta razlika između narcisoidne ili egocentrične i osobe koja je prirodna. Veoma je teško biti prirodan. Biti prirodan u smislu, sada sam srećan ili jako tužan pa se i ponašam u skladu sa tim. Ako sam srećan zaista ću to i biti, bez zadrške. Međutim, ljudi kalkulišu, posmatraju, ispunjavaju tuđa očekivanja i onda su totalno neprirodni. Zauzimaju pozu takvu, da izgledaju što lepše a uvek će nekome biti ružni. Teška priča ali istinita.

Koliko ljudi toliko ćudi, sto ljudi sto ludi. Svi su ludi. „U ovom gradu svi su ludi“. Da li ste primetili kako je u današnje vreme baš kul kad si „lud“. Ali ne lud u smislu dijagnoze več onako, mogu slobodno reći „biti u trendu“ lud. Praviš gluposti, lupaš gluposti, totalno si u trendu. U kafani si najglasniji, najviše piješ, najteže se trezniš, zabavljaš ortake. Tvoji vicevi su najsmešniji zato što su najluđi. To su ti tinejdžerski nivoi kojima se kreću i stariji ljudi, jer su „ludi“. Fora je u tome što oni i dalje nisu prirodni, jer ispunjavaju tuđa očekivanja, ili bar žele da ih ispune kako bi postali bitan deo ekipe.

Nema ništa lepše od osećaja pripadnosti i nema ništa gore od osećaja odbačenosti. Zato se postavljamo kako se postavljamo, zato se smejemo kako se smejemo zato smo ludi kad je potrebno i normalni kad je očekivano.

 

 

Advertisements

Tagovanje, linkovanje i pingback

Tagovanje možemo definisati na više načina. Kada nekog tagujemo u blog postu, obično to znači da ostavimo link njegovog bloga. Kada tagujemo sopstveni blog post/tekst, obično ostavljamo odnosno upisujemo tag u opciji kategorije i tagovi odnosno Categories & Tags.

tags

Preko tagova lako možemo naći nove blogove, zanimljive teme i generalno, povezati se sa nekim. Kada posetite blog koji koristi tagove, (obično se nalaze ispod svakog teksta) klikom na tag pojavljuju vam se svi tekstovi koje je bloger pisao na određenu temu.

Kada tagujemo blog, onda linkujemo, odnosno ostavljamo link ka blogu. Linkujemo tako što kopiramo (copy) link bloga a onda ga opcijom „paste“ prenosimo na naš blog post. Možemo ga ostaviti samo tako, kao link na primer: https://zatvorenosrce.wordpress.com ili link možemo ubaciti u određenu reč odnosno tekst, pa onda čitalac klikom na nju dolazi do linka. Na primer: klik na link 

Previše je jednostavno, reč koju želimo da linkujemo označimo, i preko nje odradimo opciju „paste“. Automatski smo napravili link, koji naknadno možemo da editujemo.

12

Prilikom eventualnog editovanja linka, preporučujem opciju „open in new tab“, tako će čitalac ostati na vašoj stranici a link će mu se otvoriti u novom prozoru/tabu/kartici.

3

 

4

 

A sada nešto najinteresantnije – pingback. Aktivacijom pingbacka dobijate od wordpressa obaveštenje svaki put kada neko linkuje ka vašem blogu, odnosno kada neko ostavi link vašeg blog posta u svom tekstu. Jedino što vas obavesti ukoliko je konkretan tekst linkovan, a ne kad je u pitanju samo adresa bloga.

Prednosti pingbacka su što možete pratiti ko je spomenuo i označio vaš tekst na svom blogu, lako možete da odgovorite i uzvratite, na taj način dolazi do povezivanja srodnih tema.

Na primer, Bloger A podeli svoje iskustvo na temu nekog festivala,  Bloger  B koji je inspirisan napiše tekst na istu temu  i označi u svom tekstu odnosno šeruje link teksta koji ga je inspirisao, u ovom slučaju to je Bloger A, pogađate. U isto vreme, ukoliko Bloger A ima aktiviran pingback, ispod teksta u sekciji za komentare, pojaviće se povezani tekst Blogera B.

Ako koristite stari Dashboard odnosno WP Admin, pingback ćete pronaći u podešavanjima-diskusija, odnosno settings-discussion. Moj WP Admin je podešen na srpskom.

 

12-1

11-1

Isto ovo možete uraditi i preko novijeg Dashboarda, koji većina koristi. Isti princip – Settings-Discussion.

111

112

 

 

Nadam se da sam vas zainteresovala za istraživanje wordpressa i njegovih opcija.

Osveta je najbolja kad uopšte nije servirana

„Osveta se servira hladna“. Dakle, onda, kada si potpuno zaboravljen. Tada se pojaviš. Jer, „ko se zadnji smeje, najslađe se smeje“. Opet se obmanjujemo, ah, tako lepo to radimo.

Najbolje ćeš se osvetiti ljudima, tako što ih zaboraviš. Tako što im oprostiš, oprostiš im a onda oprostiš sebi što si im oprostio i onda ih zaboraviš. Kao da nisu postojali.

Zamisli koliko nekoga može da zaboli činjenica da je zaboravljen, da više nije bitan, da više nema nečiju pažnju. Pa zar to nije najbolji „tip osvete“. Pogotovo oni kraljevi i kraljice drame, koji uživaju u teatralnosti, zamisli koliko je za njih pogubno kad spustiš zavesu. Jako je važno da smo važni. I kad iz nekog razloga to više nismo, onda smo jako povređeni. Oh, kako je samo mogla, kako je samo mogao. Potrošimo vreme, razmišjlajući o tome šta se desilo, kako se desilo, zašto… I tako vreme prolazi. Onda se naljutimo. Onda osetimo veliku ambiciju da tom nekom pokažemo kako smo bolji čovek. Analiziramo, pravimo strategije, smišljamo planove, ulažemo energiju u nešto nama jako bitno a čiji deo više nismo. Igramo igru sami sa sobom. Nešto se kao dešava. Čemu sve to ako druga strana više ne učestvuje? Za svađu je potrebno dve persone najmanje. Ako jedan odustane, ko ostaje da se svađa i vodi raspravu? Okreneš leđa, zatvoriš vrata, kažeš – hvala lepo.

Ali ne, hoćeš da tvoja bude zadnja, da ti budeš pobednik. Protiv koga se takmičiš?

Ljubav i mržnja, uvek spomenute u istom kontekstu i kao dve strane istog novčića koji obrćemo kako želimo, emocije koje uvek povezujemo i upoređujemo. U razgovoru sa drugim ljudima, dolazim do zaključka da im je svejedno da li ih neko voli ili mrzi – bitno je da ima emocije, da postoji reakcija. Sasvim je logično da je izlaz iz ovog začaranog kruga – ravnodušnost. Istinska ravnodušnost. Izostanak, prekid interesovanja i ulaganje bilo kakvog napora. Skrenut pogled na drugu stranu. Prelazak u drugu traku. Odustajanje od bilo kakvog uplitanja u dalje priče. Fokus na nove zanimljive ljude, stvari, situacije. Ona istinska ravnodušnost, u kojoj nema laganja samog sebe. Ono kada shvatiš gde ti ide energija.

Zamisli da nije bilo toliko ljudi koji su te razočarali, povredili, uvredili, gde bi pokupio toliko iskustvo? A i sa druge strane, ljudi koji su te voleli, motivisali, bodrili, bili tu? Dve strane uvek postoje, kojoj ćeš dati svoju pažnju?

Budimo realni, da li smo ikada nekog zaista zaboravili? Ostaje iskustvo, pozitivno ili negativno i memorija odnosno uspomena, sećanje. Mada ne bih poistovetila memoriju i uspomenu. Memorija ostaje kao utisak, zabeležen u telu i mislima i onda je dovoljan samo jedan okidač da nas vrati u iskustvo. Recimo, pogode te reči određene pesme ili sAma pesma. Ili određena rečenica, mesto. Uspomena me asocira na svesno vraćanje u prošlost. Oživljavamo nešto što je iza nas, bez obzira da li je lepa ili ne. S obzirom da se sećamo i lepih i ružnih događaja i ljudi, možemo li se odlučiti na svesnu selekciju? Upravo zbog tih okidača na koje reagujemo a koji su povezani sa određenom situacijom, verovatno i ne. Vrati se kao flashback.  Da li se vrati zato što je potisnuto ili samo zato što je nekada registrovano u telu i mislima i tako je ostalo kao memorija?

U svakom slučaju, osveta je možda najbolja kada nije servirana. Bilo bi poželjno da se prevaziđe i izbaci iz upotrebe. Nikome ne koristi, bar ne u toj formi u kojoj se javlja i sa energijom koju nosi. Osvetiti se znači uzvratiti nekome zlo. I tako može u beskraj, a čemu?

 

 

Identifikuj se – Ja sam!

Uz pomoć koleZinice Fantasy by Sofia, došla sam do interesantnog zaključka, odnosno, do spoznaje zanimljive početničke greške kod blogera, koja mi se tek sad javlja posle 6 godina blogovanja. Nikad nije kasno, kažete je li?

O čemu se radi? Obično u trenutku kada otvaramo blog, možda i ne obraćamo pažnju na ključne momente. Ti momenti su ime, izgled, slika bloga pa i sam link bloga. Zašto kažem ključni momenti? Zato što su ime, slika, link bloga reprezenti naše pojave u blog zajednici. Na neki način, sve to skupa bi trebalo da ima nekog smisla, da asocira, predstavlja tebe/mene kao blogera. Da kažem, stvara se imidž.

Ako razmišljate kao ja, a verujem da je tako (jer u krajnjoj liniji ovde smo svi da bismo iskazali kreativnost, razmišljanja, ispoljili emocije itd) onda sigurno niste preterano gubili vreme razmišljajući o imidžu, već ste imali sliku o tome da želite da pišete iz ličnih razloga. Verovatno ste pošli sa mišlju – ma ko će mene da čita uopšte. Al eto, desi se, pravi ljudi se pronađu i uvek svako nađe svoje društvo. Poenta, nikad nisi sam, ima nas gomila. 😀 I tako smislimo random link, za ime bloga se možda i maalo zamislimo.

Da utvrdimo sledeće pretpostavke u praksi – ukoliko su tačne, to znači da imamo mnoštvo blogova u potpunom „haosu“ jer im se link, ime, slika, ime autora razlikuju i ne podudaraju. Recimo, link mog bloga je https://zatvorenosrce.wordpress.com/, moj blog se zvao Ljubicanstvena Mysty, sada je Jelena Pešić, a moj nick je ljubicanstvena. Slika mog bloga nema veze sa mojim avatarom. Sasvim je logično da i nisam upadljiva jer u zavisnosti od mesta na kom se pojavljujem, pojavljuje se i neko od mojih „lica“. Moj nick je ljubicanstvena, pod njim pišem svoj blog, komentarišem drugare blogere.  Ime mog bloga je Jelena Pešić.  Recite vi meni ko je tu glavni? 😀 Šta je uočljivije i šta se pre zapamti – nick pod kojim se piše ili samo ime bloga? Mislite i da je najpametnije da i jedno i drugo budu pod istim imenom? Sve ovo se ne odnosi na blogere koji su od samog početka tačno imali ideju o tome kako će im blog izgledati, to jest ne mislim na tematske blogove. Kad je u pitanju tematski blog, lako ćeš ga zapamtiti, uočiti i pronaći.

Srećom, Google zna sve i pronalazi sve, makar ja imala ljubicanstvenu, Jelenu i Mysty na svom blogu. Mada poenta ovog teksta nije kako naći već kako prepoznati.

U svakom slučaju, bilo je prilika kada sam nailazila na tekstove blogera koji savetuju početnike. E sad, sve zavisi od toga šta želiš da postigneš, da li imaš plan ili si ušao u sve ovo iz radoznalosti i neke potrebe za pisanjem – dakle bez određenih interesa.

P.s Naravno da je i sadržaj ono što se pamti i što privlači.

Metode za efikasno uklanjanje uloge žrtve

Znate za ono pitanje šta imaš protiv? A obično sledi odgovor – ništa efiksano. E pa tome je došao kraj. Postoji rešenje za sve, pitanje je samo koliko zaista želiš da otkloniš neki problem.

Sada ću pokušati da na malo agresivniji način analiziram pojam energetskih vampira odnosno toksičnih ljudi ali i ulogu žrtve koja ide u paketu ovog odnosa. Dakle, imamo osobu 1 koja je navodno jako loša i osobu 2 koja sve to trpi zato što je jako dobra. Osoba 1 je nosilac krivice a osoba 2 žrtveno jagnje. Kome u ovoj priči teže pada uloga? Da li je lakše biti krivac ili žrtva?

Mislim da je žrtvi mnogo lakše, jer se ona krije i štiti iza te kuknjave, jadan ja, vidi šta mi rade. Ima koga da okrivi za svoju patnju i prebaci odgovornost na drugog i satima i danima može da priča o svom „problemu“. Jako je važno da je ona čiste savesti i da neko drugi mora da snosi odgovornost za svoje „zle postupke“. Kad dobije podršku okoline, tada samo još više pumpa svoj ego žrtve. Ne daj Bože da neko dođe sa konkretnim predlozima o rešavanju problema, žrtva će pre da se uvredi jer ona voli da priča o tome, šta će da radi kad se prolem reši? Samo da napomenem ovde pokušavam da dočaram konfliktne situacije koje nisu velike u meri fizičkog zlostavljanja i slično. Ne želim time da se bavim a i ne razmišljam o tome. Polazimo od baze. Uvek počinje od verbalnog konflikta i ako ne postaviš znak STOP, situacija se razvija u mnogo veće probleme.

Baš nije lako biti žrtva a ni krivac.

Sada ću probati, u stilu savremenih lajfkoučeva da rešim problem, odnosno ispitam ga. Naravno sve sam ovo već čula negde, „pokupila“, razmišljala o tome…

 

1. Ljudi se ponašaju prema vama onako kako im dozvolite

 

Proverite sami. Sve dok ne postavite granice, granica nema. Dovoljno je da zažmurite na jednu „sitnicu“ i ostavili ste prostora za još mnogo što sitnica što krupnijih stvari. I onda pukneš i kažeš neću više da te trpim. A nisi morao da trpiš od samog starta. Izbor je ključ, a ne izaberemo najčešće. Kada bismo na te sitnice gledali kao na kamenčić u cipeli…

 

2. Poverujte kad vam ljudi pokažu ko su

 

Nemojte stvarati iluzije o nekome. To je malo teže jer svi živimo u svojim glavama i najčešće kreiramo sliku o nekome, posebno ako ga tek upoznajemo. Želimo dobre ljude u svom okruženju. A kada nam taj neko prikaže sebe u nekom svetlu koje nam se baš ne dopada, prvo što uradimo – pravdamo ga, ma nije on takav, nemoguće, dobar je on ustvari. Ajde da damo još jednu šansu… Da mu damo šansu da ponovi to isto bar još nekoliko puta, čisto da budemo sigurni.

 

3. Pusti vodu da govna odu

 

Kad se zasitimo „svega“ ide najbolji deo. Neću više da te trpim, puštam te dalje. Neću te više u svom okruženju jer si jako „loš“ čovek a ja te trpim već neko vreme, dosta je bilo, sad JA preuzimam kontrolu nad svojim životom… Je l primećujete da smo i dalje u iluziji?

victim

Korak 1, 2, i 3 mogu da se odvijaju i u mnogo kraćem roku ako ih imamo u svesti. Čim registrujemo problem, ispitamo koliko i da li je došlo do nesporazuma, da l može da se reši ili je to nešto što nismo spremni da trpimo danima, mesecima, godinama… Poenta je da se ne trpi ništa. Da se ne bude žrtva. Možeš biti dobar čovek a da to ne znači da moraš da se žrtvuješ. Tako što kažeš sebi a i drugome – ej, ne može tako, ne želim to, to mi ne prija, ako se ne razumemo idemo dalje, hvala na pažnji.

Dakle lakše je biti dobar čovek, jadan žrtva, nego neko ko se zauzeo za svoje stavove i principe i kaže Neću ili Hoću tako. Između ostalog, problemi u komunikaciji, ljudi se ne slušaju međusobno. Ako primećuješ da se ne slušaš sa nekim, zar to nije dovoljan znak da nema poente trošiti energiju dalje?

Vrlo je jednostavno, je l može nešto komplikovanije?

Top 3 životne lekcije

(Već znate da je ovaj tekst objavljen u okviru izazova 30 day blog challenge, međutim, jako mi je značajan i mislim da zaslužuje jednu „samostalnu“ objavu)

1. Veruj u sebe!  

Mislim da je ovo nešto najvažnije što bi trebalo da se shvati. Uz veru podrazumevam ljubav, ali sada se okrećem toj podršKi koju uvek očekujem prvenstveno od drugih pa tek onda kada dobijem potvrdu onda je mogu zatražiti od sebe. Mislim da je ovo užasan stav. Ali sam takva oduvek. Nesigurna, ne u svim poljima, kad sam sigurna onda sam sigurna 100% ali kad nisam onda možeš da me okrećeš kako hoćeš. Prihvatam sugestije, možda i previše. Verovatno se ne treba ni previše otvarati- a gde je tu tvoje mišljenje? Ni jedno ni drugo – ni da si previše labilan a ni da si previše ponosan. Dakle, sredina (palačinke sa nutelom ili sa džemom od šljiva).  Mmmm ali ko još pa živi osrednje? A ono ispade tako najslađe.

Niko neće verovati u tebe ako ti sAm ne veruješ. Zapravo, nije ni bitno da li iko veruje u tebe jer, čak i da veruju a ti ne veruješ u sebe – čemu sve ondaK?

2. Ljudi su sebični!

Ovde ne osuđujem nikada niti mi pada na pamet, zato što sam i ja čovek. Svako će prvo zadovoljiti svoje potrebe, primarne, sekundarne pa će eventualno obratiti pažnju na drugog. Nećemo se lagati, priznali Vi to ili ne. Čak i osobe koje se „žrtvuju“ za drugog, sve daju drugima, stavljaju druge na prvo mesto, ispred sebe, mislim da su i oni sebični. Na primer – ti si meni sve, volim te, žrtvujem se za tebe, dajem ti sve, ti si moj život… Ti si moj život. Ako ostanem bez tebe, nema ni mene. A valjda mi je stalo do života. Samo što je tu došlo do brkanja lončića.

Ili osobe koje osećaju krivicu ako ne stavljaju druge ispred sebe jer imaju osećaj da nekome nešto duguju. Oslobodiće se te krivice, možda će se malo osetiti bolje, biće im lakše i to je poenta – dobar osećaj, mir, olakšanje.

Naš unutrašnji svet i naš spoljašnji svet. Priklonićemo se nekome iz istog interesa. Zavolećemo nekog iz istog interesovanja. Pa, naravno, kako drugačije može da bude? I kad dođe do razilaženja, nešto se promenilo, nešto nije po našem. A mi volimo da bude kako nam odgovara, jasno. Mislim da bi trebalo prihvatiti sopstveni i tuđi sebičluk, razumeti ga i pustiti. Staviti ego manje- više pod kontrolu. Kažem, manje – više zato što ništa nije sigurno i ništa ne možeš držati pod kontrolom 100%.

3. Ništa ne traje večno!

Ni ljubav, ni prijateljstvo, ni ambicija, ni želja, ni motivacija, ma ništa! Sve se neguje i pušta da živi ali umire, jbg… Ako se grčevito držimo za nešto, onda smo u velikom problemu, da, tako mislim. Biti opsednut kontrolom, isto. Pa očekivanja pa razočarenja… Koliko emocija uloženo u sve to… A to na kraju propadne, pa bedak zar ne? Verujemo u bajke – živeli su srećno do kraja života.. Ej, do kraja života. Ali srećno! Dakle, budi srećan, makar do kraja života. 😀

Ljubav u braku

Šta tvoj muž predstavlja u tvojoj porodici? Da li je on neko ko donosi novac i plaća račune i popravlja stvari tu i tamo? Da li je on neko koga si izabrala? Izabrala da mu pružiš svoje srce, svoju ljubav? Da li je to ta ista osoba i nakon dolaska dece? Da li je on početak stvaranja novog života?

Kažu… u braku nestane ljubav jer dođu obaveze i deca. Što dozvoliti spoljnim okolnostima da utiču na tu početnu tačku u kojoj je nastala ljubav? Možda to i nije bila ljubav? Da li je moguće da svu svoju ljubav preneseš na decu i prosto je otrgneš svom mužu? Sada ti njegova ljubav nije potrebna?

Posle teksta Može brak ali da nije mrak u kome generalno iznosim svoje stavove, u ovom tekstu želim da diskutujemo konkretno o bračnoj zajednici odnosno o supružnicima.
Koliko brak u današnjem vremenu zaista može da se održi s obzirom da se sve više ističe individualnost i nezavisnost? Žene traže svoja prava, muškarci svoja i sve se čini da se i jedna i druga strana osećaju ugroženo. Vodi se borba. Ko ima više moći i kontrole. Ko vodi igru.

Zašto ljudi uopšte stupaju u brak? Zato što je to tradicija? Ili zbog materijalne sigurnosti, onda da ne bi ostali sami ili žele potomstvo a sami ne mogu da iznesu obaveze? Ili na kraju krajeva zbog ljubavi koja navodno vremenom prestaje.
A zašto ljubav prestaje? Neki kažu zato što je uzimamo zdravo za gotovo. Uzimamo je kao naviku, kao nešto što se podrazumeva i smatramo da nema potrebe da je negujemo. Potpisali smo papir to je to. Podrazumeva se da je ljubav sada večna i u dobru i u zlu. Partneri se udalje kad dobiju decu. Onda svu svoju ljubav koju su imali prenose na svoju decu.

Partner se zanemaruje a zašto? Kao što rekoh, on ili ona je početna tačka kreiranja novog života, zahvaljujući njemu ili njoj imaš decu, vašu decu. Zašto onda postaje nebitan lik tokom vremena? Pa nismo životinje koje vrše reprodukciju valjda imamo neki razum. A na kraju krajeva deca odrastu i odlaze iz porodičnog gnezda i na kraju šta ti ostaje? On ili ona. Ta osoba koja bi trebalo da ti bude partner, oslonac, podrška, ljubav.