Metode za efikasno uklanjanje uloge žrtve

Znate za ono pitanje šta imaš protiv? A obično sledi odgovor – ništa efiksano. E pa tome je došao kraj. Postoji rešenje za sve, pitanje je samo koliko zaista želiš da otkloniš neki problem.

Sada ću pokušati da na malo agresivniji način analiziram pojam energetskih vampira odnosno toksičnih ljudi ali i ulogu žrtve koja ide u paketu ovog odnosa. Dakle, imamo osobu 1 koja je navodno jako loša i osobu 2 koja sve to trpi zato što je jako dobra. Osoba 1 je nosilac krivice a osoba 2 žrtveno jagnje. Kome u ovoj priči teže pada uloga? Da li je lakše biti krivac ili žrtva?

Mislim da je žrtvi mnogo lakše, jer se ona krije i štiti iza te kuknjave, jadan ja, vidi šta mi rade. Ima koga da okrivi za svoju patnju i prebaci odgovornost na drugog i satima i danima može da priča o svom „problemu“. Jako je važno da je ona čiste savesti i da neko drugi mora da snosi odgovornost za svoje „zle postupke“. Kad dobije podršku okoline, tada samo još više pumpa svoj ego žrtve. Ne daj Bože da neko dođe sa konkretnim predlozima o rešavanju problema, žrtva će pre da se uvredi jer ona voli da priča o tome, šta će da radi kad se prolem reši? Samo da napomenem ovde pokušavam da dočaram konfliktne situacije koje nisu velike u meri fizičkog zlostavljanja i slično. Ne želim time da se bavim a i ne razmišljam o tome. Polazimo od baze. Uvek počinje od verbalnog konflikta i ako ne postaviš znak STOP, situacija se razvija u mnogo veće probleme.

Baš nije lako biti žrtva a ni krivac.

Sada ću probati, u stilu savremenih lajfkoučeva da rešim problem, odnosno ispitam ga. Naravno sve sam ovo već čula negde, „pokupila“, razmišljala o tome…

 

1. Ljudi se ponašaju prema vama onako kako im dozvolite

 

Proverite sami. Sve dok ne postavite granice, granica nema. Dovoljno je da zažmurite na jednu „sitnicu“ i ostavili ste prostora za još mnogo što sitnica što krupnijih stvari. I onda pukneš i kažeš neću više da te trpim. A nisi morao da trpiš od samog starta. Izbor je ključ, a ne izaberemo najčešće. Kada bismo na te sitnice gledali kao na kamenčić u cipeli…

 

2. Poverujte kad vam ljudi pokažu ko su

 

Nemojte stvarati iluzije o nekome. To je malo teže jer svi živimo u svojim glavama i najčešće kreiramo sliku o nekome, posebno ako ga tek upoznajemo. Želimo dobre ljude u svom okruženju. A kada nam taj neko prikaže sebe u nekom svetlu koje nam se baš ne dopada, prvo što uradimo – pravdamo ga, ma nije on takav, nemoguće, dobar je on ustvari. Ajde da damo još jednu šansu… Da mu damo šansu da ponovi to isto bar još nekoliko puta, čisto da budemo sigurni.

 

3. Pusti vodu da govna odu

 

Kad se zasitimo „svega“ ide najbolji deo. Neću više da te trpim, puštam te dalje. Neću te više u svom okruženju jer si jako „loš“ čovek a ja te trpim već neko vreme, dosta je bilo, sad JA preuzimam kontrolu nad svojim životom… Je l primećujete da smo i dalje u iluziji?

victim

Korak 1, 2, i 3 mogu da se odvijaju i u mnogo kraćem roku ako ih imamo u svesti. Čim registrujemo problem, ispitamo koliko i da li je došlo do nesporazuma, da l može da se reši ili je to nešto što nismo spremni da trpimo danima, mesecima, godinama… Poenta je da se ne trpi ništa. Da se ne bude žrtva. Možeš biti dobar čovek a da to ne znači da moraš da se žrtvuješ. Tako što kažeš sebi a i drugome – ej, ne može tako, ne želim to, to mi ne prija, ako se ne razumemo idemo dalje, hvala na pažnji.

Dakle lakše je biti dobar čovek, jadan žrtva, nego neko ko se zauzeo za svoje stavove i principe i kaže Neću ili Hoću tako. Između ostalog, problemi u komunikaciji, ljudi se ne slušaju međusobno. Ako primećuješ da se ne slušaš sa nekim, zar to nije dovoljan znak da nema poente trošiti energiju dalje?

Vrlo je jednostavno, je l može nešto komplikovanije?

Advertisements

Top 3 životne lekcije

(Već znate da je ovaj tekst objavljen u okviru izazova 30 day blog challenge, međutim, jako mi je značajan i mislim da zaslužuje jednu „samostalnu“ objavu)

1. Veruj u sebe!  

Mislim da je ovo nešto najvažnije što bi trebalo da se shvati. Uz veru podrazumevam ljubav, ali sada se okrećem toj podršKi koju uvek očekujem prvenstveno od drugih pa tek onda kada dobijem potvrdu onda je mogu zatražiti od sebe. Mislim da je ovo užasan stav. Ali sam takva oduvek. Nesigurna, ne u svim poljima, kad sam sigurna onda sam sigurna 100% ali kad nisam onda možeš da me okrećeš kako hoćeš. Prihvatam sugestije, možda i previše. Verovatno se ne treba ni previše otvarati- a gde je tu tvoje mišljenje? Ni jedno ni drugo – ni da si previše labilan a ni da si previše ponosan. Dakle, sredina (palačinke sa nutelom ili sa džemom od šljiva).  Mmmm ali ko još pa živi osrednje? A ono ispade tako najslađe.

Niko neće verovati u tebe ako ti sAm ne veruješ. Zapravo, nije ni bitno da li iko veruje u tebe jer, čak i da veruju a ti ne veruješ u sebe – čemu sve ondaK?

2. Ljudi su sebični!

Ovde ne osuđujem nikada niti mi pada na pamet, zato što sam i ja čovek. Svako će prvo zadovoljiti svoje potrebe, primarne, sekundarne pa će eventualno obratiti pažnju na drugog. Nećemo se lagati, priznali Vi to ili ne. Čak i osobe koje se „žrtvuju“ za drugog, sve daju drugima, stavljaju druge na prvo mesto, ispred sebe, mislim da su i oni sebični. Na primer – ti si meni sve, volim te, žrtvujem se za tebe, dajem ti sve, ti si moj život… Ti si moj život. Ako ostanem bez tebe, nema ni mene. A valjda mi je stalo do života. Samo što je tu došlo do brkanja lončića.

Ili osobe koje osećaju krivicu ako ne stavljaju druge ispred sebe jer imaju osećaj da nekome nešto duguju. Oslobodiće se te krivice, možda će se malo osetiti bolje, biće im lakše i to je poenta – dobar osećaj, mir, olakšanje.

Naš unutrašnji svet i naš spoljašnji svet. Priklonićemo se nekome iz istog interesa. Zavolećemo nekog iz istog interesovanja. Pa, naravno, kako drugačije može da bude? I kad dođe do razilaženja, nešto se promenilo, nešto nije po našem. A mi volimo da bude kako nam odgovara, jasno. Mislim da bi trebalo prihvatiti sopstveni i tuđi sebičluk, razumeti ga i pustiti. Staviti ego manje- više pod kontrolu. Kažem, manje – više zato što ništa nije sigurno i ništa ne možeš držati pod kontrolom 100%.

3. Ništa ne traje večno!

Ni ljubav, ni prijateljstvo, ni ambicija, ni želja, ni motivacija, ma ništa! Sve se neguje i pušta da živi ali umire, jbg… Ako se grčevito držimo za nešto, onda smo u velikom problemu, da, tako mislim. Biti opsednut kontrolom, isto. Pa očekivanja pa razočarenja… Koliko emocija uloženo u sve to… A to na kraju propadne, pa bedak zar ne? Verujemo u bajke – živeli su srećno do kraja života.. Ej, do kraja života. Ali srećno! Dakle, budi srećan, makar do kraja života. 😀

Ljubav u braku

Šta tvoj muž predstavlja u tvojoj porodici? Da li je on neko ko donosi novac i plaća račune i popravlja stvari tu i tamo? Da li je on neko koga si izabrala? Izabrala da mu pružiš svoje srce, svoju ljubav? Da li je to ta ista osoba i nakon dolaska dece? Da li je on početak stvaranja novog života?

Kažu… u braku nestane ljubav jer dođu obaveze i deca. Što dozvoliti spoljnim okolnostima da utiču na tu početnu tačku u kojoj je nastala ljubav? Možda to i nije bila ljubav? Da li je moguće da svu svoju ljubav preneseš na decu i prosto je otrgneš svom mužu? Sada ti njegova ljubav nije potrebna?

Posle teksta Može brak ali da nije mrak u kome generalno iznosim svoje stavove, u ovom tekstu želim da diskutujemo konkretno o bračnoj zajednici odnosno o supružnicima.
Koliko brak u današnjem vremenu zaista može da se održi s obzirom da se sve više ističe individualnost i nezavisnost? Žene traže svoja prava, muškarci svoja i sve se čini da se i jedna i druga strana osećaju ugroženo. Vodi se borba. Ko ima više moći i kontrole. Ko vodi igru.

Zašto ljudi uopšte stupaju u brak? Zato što je to tradicija? Ili zbog materijalne sigurnosti, onda da ne bi ostali sami ili žele potomstvo a sami ne mogu da iznesu obaveze? Ili na kraju krajeva zbog ljubavi koja navodno vremenom prestaje.
A zašto ljubav prestaje? Neki kažu zato što je uzimamo zdravo za gotovo. Uzimamo je kao naviku, kao nešto što se podrazumeva i smatramo da nema potrebe da je negujemo. Potpisali smo papir to je to. Podrazumeva se da je ljubav sada večna i u dobru i u zlu. Partneri se udalje kad dobiju decu. Onda svu svoju ljubav koju su imali prenose na svoju decu.

Partner se zanemaruje a zašto? Kao što rekoh, on ili ona je početna tačka kreiranja novog života, zahvaljujući njemu ili njoj imaš decu, vašu decu. Zašto onda postaje nebitan lik tokom vremena? Pa nismo životinje koje vrše reprodukciju valjda imamo neki razum. A na kraju krajeva deca odrastu i odlaze iz porodičnog gnezda i na kraju šta ti ostaje? On ili ona. Ta osoba koja bi trebalo da ti bude partner, oslonac, podrška, ljubav.

Pitam se…

​Pitam se, pitam se tako, što da se bavim time, kad to nema veze sa mnom? Ama baš nikakve veze. Nema dodirnih tačaka. Ne postoji šansa da se susretnem sa takvim stavom. Nema razloga ni da ga odobrim pa samim tim da mislim o tome. Hmmm… Pitam se tako, gde ide ta moja energija uložena u besmisao. Pitanje, a sadrži odgovor. Sjajne stvari oko mene a ja se zalepila za tu jednu nebitnu. Kakvo gubljenje vremena. Dragocenog vremena. Gde je tu vreme uloženo u kvalitet a ne u kvantitet. Gde je tu moja priča? Gde je tu moj pravac kretanja? Kakav je ovo zastoj? Ima li nade da sednem u kola i odvezem se do bezbednog mesta. Tamo gde nisu sumnje, strahovi, patnje, predrasude. Kakve gluposti a toliko crpe energiju. Neverovatne stvari. 

Hajde da promenimo ploču. Na mom putu nema prepreka i znam tačno kuda idem. Znam šta je bitno a šta nije. Šta je meni bitno a ne nekome tamo izvan mene. Ionako je baš sve, stvar lične percepcije. Tvoja je tvoja, moja je moja. Imam prava da se ne pravdam, baš kao i ti. Gledam svoja posla, a imam dosta posla. Nema više odlaganja. Odlažeš stvari na stolicu jer te mrzi da ih spakuješ i složiš u ormar. Odatle i dotle ide sve ostalo. Odlažeš ljutnju, odlažeš sebe, odlažeš poljupce, odlažeš motivaciju. Sve odlažeš osim briga. Eh, te brige. Ne nose ništa lepo sa sobom, samo teret. Saviješ kičmu a one se nabiju na tebe. Neće da puste. Da vidimo ko je uporniji. Nemoj da se predaš.

Razgovor

-​Zašto to sebi radiš?

-Zato što ga volim.
-Ne, ti ne voliš njega, voliš osećaj koji budi u tebi.
-Misliš? Ali bez njega nema tog osećaja.
-Samo ti se čini… Biće još leptirića u stomaku… sa nekim drugim.
-Ali Ja želim Njega!
-Da, ali on ne želi tebe. Zar ti to već nije jasno? Šta još treba da uradi da se osvestiš? Da te voli hrlio bi ga tebi, trčao bi ka tebi, ne bi te nikada pustio, borio bi se za tebe, činio bi sve da se osećaš voljeno.
-Ali on to i čini!
-Misliš, činio je? Do jednog trenutka. Vidiš kako u momentu ta ljubav isklizne, neprimetno, podmuklo… kako to objašnjavaš?
-Ne znam… Mislila sam da razgovaramo o svemu, da se razumemo.
-To je ono što je bilo. Šta će biti sada? Zar ćeš gaziti sebe? Što glumiš žrtvu? Tvoj obraz je čist, nemoj ga prljati suvišnim razgovorima, forsiranim odgovorima. Pusti.
-Učinila sam sve što sam mogla. Previše sam se dala.
-To je tačno. Mada to i nije toliko loše, baš zato što si se dala toliko znaš da si čista u svojim namerama i da je vreme da ideš dalje.

Znam da ne znam

​Zagorčaću ti život. Ali, nemoj me pogrešno shvatiti. Ne zato što ja tako želim već zato što ti tako želiš. Pružila sam ti sve, sve ono o čemu sanjaš, ono što želiš. Najslađe voće, najprijatniju toplinu, najdivnije zagrljaje, najiskrenije priče, najvrednije vreme. Sve ono sa prefiksom „naj“.

Najveće ljubavi najviše bole. Najviše se vole.
Tu nema greške. Tu ima samo izbora. U jednom trenutku si moj izbor a ja tvoj. Činimo savršenu celinu. Potpuni smo zajedno. Svaki rastanak boli. Najviše se voli.
Predati nekom svoju dušu, najveća i najslađa žrtva. Ali, svesna. U svakom trenutku čarolija može da nestane. Ako tako izabereš. Jer, sve je izbor.
Izaberi divne trenutke i čuvaj ih sa mnom. Ili bolje nemoj, kako želiš. Zagorčaću ti život, ne zato što to želim, već zato što ti to sam sebi radiš. Ako me odbaciš ostaje ti praznina jer, uz mene ti si celina.
Ljubavi dođu, ljubavi prođu a ostaješ ti a ostajem ja. Negde sa nekim drugim ili drugom, tražimo taj čarobni krug, da se uhvatimo za njega ponovo.
Ne postoji krivica. Postoje samo nesporazumi onda kada govorimo drugačijim stavovima. Da li je tu kraj putovanja? Izbor je na meni a i na tebi.
Ne možeš zadržati ono što nije tvoje. Ali kako to nešto što je bilo tvoje odjednom postaje strano i nepoznato? Koja se to nit prekine? Ima li odgovora? Nećeš mi dati odgovor.
Ne znam. Najlakše je reći ne znam. Ne znam za sva ćutanja. Ne znam za sve nedoumice i preispitivanja. Ne znam za sopstvene nesigurnosti. Ne znam za kad je prestalo. Ali opet, traži se krivac. Kao da je zločin ukrasti nečije srce. Što si dozvolio da ga neko uzme? Zapravo, poklonio si ga, iskreno, uz potpuno poverenje. Dakle, niko nije kriv.
Zagorčaću ti život, jer ćeš shvatiti da ti nedostaje ono čega nema više a što je bilo uz tebe nenametljivo, kao krila anđela, neizmerna podrška, oslonac. Nisam ja kriva, nisi ni ti, kriv je… ne znam.

Blogeri na Fejsu?

​Toliko puta sam pisala o svom blogu i svojim doživljajima o njemu da se ponekad pitam – šta ću više? Ali jače je od mene… Mada uvek dođem do nekog novog saznanja o njemu. 

Već sam rekla ali mogu da ponovim i sto puta – to je moj dom, prijatno mesto, bezbedno mesto. Posećuju ga ljudi slični meni a i oni različiti i to je lepota. Možda je najbitnija stvar to poštovanje tuđeg mišljenja. Ne smemo dozvoliti umiranje blogova jer su oni koliko mi se čini trenutno jedini izvor kulture, vaspitanja, pristojnog ponašanja i tolerancije. Takvo je moje iskustvo i srećna sam zbog toga. Znam da postoje konflikti među blogerima ali ne želim da se uplićem u rasprave, pogotovo što moji blogeri koje pratim (barem oni omiljeni) nisu konfliktne ličnosti i uvek imaju lepu reč. Čini mi se da su grupe na fejsu možda i glavne stanice za započinjanje rasprava. Član sam dve ili tri blog grupe na fejsu. Ono što zapažam je nekoliko hiljada članova među kojima su dvadesetak aktivni, ostali su posmatrači ako i posećuju grupu. Nije to loš vid promocije ali mi je nekako agresivan pogotovo kad viđate iste blogere koji svakodnevno objavljuju tekstove. Gde su ostali? Dešava mi se da izgubim interesovanje za takve blogere. Svoje tekstove delim na svojoj stranici na fejsu kao i na ličnom profilu. Podelila sam par tekstova i na grupama ali nisam primetila značajnu promenu u broju poseta na blogu. Tako da, moje neko mišljenje je da se ne opterećujete previše time koliko ljudi Vas čita.
Meni je stigao šesti rođendan a nemam „armiju“ pratilaca ali imam ljude čije mišljenje cenim i čije komentare volim da čitam na blogu. Ti isti ljudi će verovatno komentarisati i ovaj tekst. Opet ću reći koliko sam srećna što sam ovde srela divne blogere sa inspirativnim tekstovima i osvežavajućim blogovima.
Trenutno je popularan The Versatile Blogger Award i zahvaljujem svima koji su me nominovali, dopada mi se ideja mada neću učestvovati ovog puta. Razlozi su sledeći – još uvek nisam završila 30 day blog challenge a u njemu se već nalazi tih nekih 7 činjenica o meni (a uzmimo u obzir i ostale blog igrice do sada), tako da bih se ponavljala. Da se i prihvatim izazova nominovala bih sve Vas koje redovno čitam, lajkujem i komentarišem.