„Who cares“ dugme na fejsu?

Zamislite kada bi zaista postojalo “dislike” dugme ili “who cares” ili “so what” dugme na fejsbuku. Već je poznato da se oko nekih tema može dići prašina na fejsu, ljudi pišu kilometarske komentare, svako ima svoje mišljenje i svađaju se i bez tog dugmenceta recimo “dislike”. Jurimo lajkove, volimo da ih je što više, osećamo se bolje, osećamo se prihvaćeno i priznato.

Fejs se stalno ažurira, apdejtuje, apgrejduje i sad i pored dugmenceta “like” možemo da izaberemo još nekoliko emotikona među kojima je i jedan što se ljuti. Može li on zameniti “dislike”?

Odavno ne postoje konstruktivne diskusije. Uvek se jedna strana oseća napadnuto, ugroženo. Iskreno, mene fasciniraju kilometarski komentari. I kako neko ko ispiše toliki komentar da ne bude isprovociran odgovorom drugog koji je možda suprotnog mišljenja i  stava. Pa onda kreće pametovanje i nadmudrivanje. A tu nema razumevanja i poštovanja i niko ništa novo ne može da nauči.

Nego, skrenula sam sad sa teme. Dugme tipa “so what” nije potrebno iz više razloga. Ako smo na društvenoj mreži koja je novi vid komunikacije, logično je da  želimo da nam to internet okruženje bude prijatno. Neko je dovoljno frustriran što nije sakupio dovoljno lajkova a zamislite još da dobije dislike???

Između ostalog, ljudi kreiraju svoje profile, dele mišljenja, muziku, fotografije, snimke. Različit sadržaj, koji nije uvek svima zanimljiv i zato, srećom, postoje opcije “hide”, pa i “unfriend” a u najgorem ili najboljem slučaju “block”. Jednostavno možete kontrolisati šta Vam se pojavljuje na početnoj strani. Zato, nema potrebe za širenjem negativne energije. Želimo da se dopadnemo i budemo interesantni a ako ne to, onda bar volimo da delimo sadržaj na društvenim mrežama iz drugih razloga, kojih god. Poenta je da to međusobno podržavanje i komentarisanje jednostavno prija. Bez obzira što se stvara lažan osećaj identiteta, jer mi možemo biti bilo KO na internetu, ne fokusiram se sada na to, već na odnose na društvenim mrežama. Imaš prava na mišljenje, stav i ukus i tužno je kad ne poštuješ drugog koji misli drugačije a očekuješ poštovanje.

Ko me voli voli me, ko me mrzi boli me!

 

Izgleda da se ovde zaista misli na bol. Ne volimo da nas ne vole. Pre ćemo se pitati zašto nas neko ne voli, zašto se nekome ne sviđamo nego biti srećni i ceniti što nas neko voli.

Smešna mi je ona uteha – ako te mrze znači da radiš pravu stvar i da si na dobrom putu. A kako ste to zamislili? Nije ni bitno da li te neko mrzi i zašto, pitanje je što je tebi to bitno i što obraćaš pažnju. Misliš da je dobro što te mrze jer su verovatno sujetni? Ljubomorni su zato što vrediš? I to je onda dobra emocija, pokretačka? Sad će oni da vide, ideš napred da bi oni bili ljubomorni još više? Pa zbog koga radiš to što radiš? Zbog publike? Zato što je nivo ljubomore koji se javlja kod drugoga kad si ti u pitanju mera tvog uspeha?

Ostavite te ljubomorne na miru, ko zna koje frustracije i nezadovoljstvo nose sa sobom. A svi smo mi sujetni manje više u zavisnosti od situacije i ličnih nesigurnosti.

Na šta se odnosiš

To su samo emocije među ljudima. Možeš mi biti najbolji prijatelj isto tako kao što si mi sad neprijatelj. Možeš mi biti najveći neprijatelj i isto tako prijatelj. To su samo emocije. Mogu biti eksplozivne ili sasvim mirne. Zavisi od pogleda. Zavisi sa koje strane posmatraš i prilaziš, ali sasvim je svejedno. Zato se ajmo samo spustiti u sada i ostaviti emocije da igraju svoju igru, koja god da je, jer je zaista svejedno.

Mi smo stvarni.