Volja za srećom

(Idemooooooo! Ah, kako volim kada me inspirišete, a valjda smo i zato tu!)

Kaže Ivana na svom blogu (kliknite da vidite šta) a onda se u meni probudiše misli koje preleću i hoće da kažu… Previše je lako reći – budi srećan, to je put, to  je izbor. Još lakše je biti srećan, uz osvešćivanje šta je sreća. Ali, nije uvek lako. Najčešće nije. Zato što moramo da se potrudimo ili bar dozvolimo pozitivnim mislima da procvetaju u umu. Mislim, da je najbitnija volja. I, da li je tebi zaista stalo da osećaš sreću? Previše smo okruženi smećem da bismo konstantno održavali utisak dobrog raspoloženja, zato što nam je potrebno truda, motivacije i navike da se oslobodimo negativnih stvari uz koje ne možemo da napredujemo. A, najčešće smo lenji da se pokrenemo. Najčešće se vraćam dominantnim emocijama koje isplivaju svaki put kada nemam uvid odnosno ne vidim jasno kuda mi misli lutaju. Na primer, ako usmeravam sebe ka pozitivnim stvarima, odnosno radim ono što mi prija, što volim – lako ću se prebaciti u to stanje veselosti. Kada ne usmeravam sebe svesno ka pozitivi, vrlo lako padnem u dosadu, u stare šablone, u lenjost… V e o m a sam lenja. Zapravo, volim da klizim u zoni komfora. Vraćam se poznatim situacijama, poznatim ljudima, poznatim mestima. Volim da probam i nešto novo ali za to moram biti u dobrom raspoloženju. Znači, kad sam već kod te čuvene zone komfora u toj čuvenoj zoni (a svi je imamo) reagujem i ponašam se onako kako sam već iskusila a da mi se dopalo. To je teritorija u kojoj sam kao kod kuće. Na primer, moja zona komfora je i situacija u kojoj upoznajem neke nove ljude, na nekoj žurci, dok je nekom ta situacija potpuno neprijatna.

Sa druge strane, inspirisala  me je i Anđelija koja je tako jasno opisala emocionalnu zavisnost. Tako da, postoje prepreke u samorazvoju i samootkrivanju, ali zar onda nije zabavnije? Verovatno da nije, pogotovo ako želiš sve na gotovo. Instant zadovoljstva, instant uspesi. I pitanje šta te zaista čini srećnim i da li je to tvoja želja ili tuđa.

Sa svih strana pozitivne poruke i trend ka samopomoći. Kao da su suze i patnja i tuga toksični, jesu ali postoji i svetlo i mrak. Veštačko održavanje sreće je po mom mišljenju toksičnije nego povremeni napadi besa, izlivi tuge, neraspoloženja… Objasnite ženi u pms-u da i u tom trenutku blista od sreće. Mislim da sreća ne znači biti konstantno ushićen, već pored toga osećati i mir i spokoj. Dakle, kad pređeš preko lenjosti i zaroniš u aktivno bavljenje svojim životom, mislim da je sasvim o.k imati strpljenja pa i “pogrešiti” hiljadu puta. Ako smo već od krvi i mesa onda smo i od duha i emocija. Na različitim nivoima a u stvari jedan sloj ostaje na kraju.

Biti srećan onako kako ti želiš ako želiš uopšte. Ništa nije pod “moranje” a sve izgleda kao da baš jeste.

Toksični ljudi

Bili oni toksični, energetski vampiri ili ih nazovite kako Vam duša želi, svi osetimo olakšanje kada se istih oslobodimo. Ko je njih na prvom mestu pustio u moj život? Pa, ja! Dakle, moja odgovornost je u tome ko će mi se približiti a koga ću udaljiti ili jednostavno od koga ću se skloniti. Da ne pričam o tome kako ću reagovati i da li ću reagovati. Kada upoznajem nekog novog na prvu loptu mogu da osetim energiju koju mi ta osoba šalje. Neki pozitivni ili negativan utisak, verujem da je svaki čovek takav. Da li je to intuicija ili ne to sad nije bitno. U kom trenutku neko postane toksičan po nas? Da li kada se ne ponaša onako kako mi želimo, prema nekim našim kriterijumima? Ili izvlači iz nas ili pokušava da nas oblikuje onako kako misli da bi trebalo da se ponašamo. U svakom slučaju, najbolje rešenje koje je i logično, ako primetimo da nas neko na bilo koji način ugrožava, da li je to osnovano ili ne, ili je to problem samo u našim glavama – pustiti tu osobu da živi svoj život ako problem ne može da se reši. Zar to nije lakše, nego okrenuti se tračarenju i pljuvanju po drugima i izigravati bespomoćnu žrtvu? Manipulatori su ozbiljni igrači, to je istina, nije lako izmigoljiti se iz njihovih kandžica ali je moguće. Dolazi do toga da ti se toliko vrti u glavi u tom vrtlogu da prosto jedva čekaš da te pusti a na kraju sam spadneš sa njega i onda shvatiš u kojoj si konfuziji i iluziji živeo i šta si sebi dozvolio. Niko ti nije kriv, ni taj vampir, ni tetka savete. Nisi ni ti kriv, jer je to tako trebalo da bude, kako bi naučio  da se boriš za sebe.

Na kraju krajeva, taj čovek koji je za tebe toksičan, nekome je melem za dušu. Da, htela sam reći, dok postoji određeni interes ili uslov u nekom odnosu koji je ispunjen, onda taj odnos prosto cveta. Međutim, ako se neka nit prekine iz ovog ili onog razloga, otrovne strelice kreću da se puštaju. Odjednom smo otrovani. Pa kako ranije nismo primetili? Ako se susrećete sa manipulatorom koji traži korist od Vas, kome ste igračka, kad – tad će Vam to i biti jasno. Još jedno iskustvo koje Vam onda pokazuje koliko ste otvoreni prema nekome, koliko imate poverenja u ljude, i mislim da to nije negativan znak. Biti pošten, otvoren i iskren mislim da je uvek prednost. Ako ništa, bar ste u miru sa samim sobom.

Ako ste se nekada osetili kao žrtva, izmanipulisano itd, a smatrate da postoji objašnjenje u vidu otvorenog razgovora sa tom osobom, najbolje rešenje je pogled, oči u oči. Ali, uvek ima ono ali, kad je neko jednostavno loš prema sebi a onda i prema drugima i jednostavno nema opravdanja za određeno ponašanje (ustvari uvek ima opravdanja – počevši od vaspitanja, karakteristika ličnosti itd..) i kada vidite da ni od razgovora nema ništa, najbolje je skloniti živu glavu dok nije prokuvala od ključanja i bespotrebno nametnutih tuđih frustracija na koje ne možete da utičete.

Na kraju pitaš sebe – jesam li ja taj koji je zmija otrovnica?

Skinite povez i sa svojih očiju.

Perspektiva

Situacija – kada smo u nekom obavezno/neobaveznom razgovoru u kojem je uključen ego naravno, dijalog u svom punom sjaju. Ako se desi da čujem nešto što može potencijalno da mi zasmeta, i izazove nervozu u želucu, strujanje krvi, i nelagodnosti, koji je to okidač koji propušta sve navedeno da se manifestuje? I da propustim kroz filtere i desi se neželjeno, onda se trudim da uzvratim istom merom, jer ko tebe kamenom i ti njega isto. Uzvraćajući neke otrovne strelice, šta se dešava suprotnoj strani? Zavisi kako rade njeni filteri, koliko propuštaju i klasifikuju. A šta se dešava meni?  Pa, i sebi šaljem isto.

Drugim rečima, ako se u bilo kom trenutku razgovora sa nekim osetim ugroženo, prozvano, kako god, to ima isključivo veze sa mnom i kako reagujem.

Kada nekog zaista razumeš onda se ne stvara prostor u kome se taloži nervoza, potisnut bes i ostale neprijatne emocije. Razumevanje ne znači potisnuti emocije i pomiriti se sa nečim. Pomiriti se sa nečim znači  zaista razumeti situaciju ili osobu, zaista poznavati uzrok i razlog, što možda ne bi trebalo da opravda situaciju ali zaista donosi mir. Između ostalog, treba zapitati sebe, što me sad ova situacija ili ova osoba toliko opterećuje? Šta pronalazim u njemu što mi smeta kod sebe? Mislim da razgovor sa samim sobom zaista otkriva. Zašto, a zašto, a zašto, a zašto itd… Pitam se, ima li kraja tom, a zašto?

A šta podrazumevam pod tim – razumeti nekoga. “Problem” je u tome što većina nas reaguje na prvu loptu, odnosno u skladu sa svojim uverenjima i  obrascima, odnosno u određenoj situaciji ispoljavate određeno ponašanje  koje je da tako kažem,  “isprovocirano” upravo onim što mu pomaže da se ispolji a šta god da je to.  I mislim da je upravo razlog prepirki i svađa, taj unikatni pogled na situaciju koji se pretpostavlja kao jedini ispravan način razmišljanja ili gledanja na stvari. U dijalogu imam dva pogleda na istu situaciju. Koliko god da se mišljenja ipak slažu, oba pogleda su u potpunosti jedinstvena.  Rečima se mogu opisati ali da li se iskustvom onda mogu doživeti? Da li reč može zaista pomoći da razumemo sliku iz drugog ugla? Verovatno da, ali to je opet naša jedinstvena interpretacija te slike.  I zbog toga mislim da je sasvim uredu poštovati tuđe i svoje poglede na istu temu. 

Droga, alkohol, cigarete.

Sveto trojstvo kome se pribegava kada želimo da pobegnemo od problema, crnih misli, u krajnjem slučaju od sebe. Najčešće kada želimo od sebe da pobegnemo da bismo se našli. U pijanom stanju možemo voleti sebe ali možemo se i mrzeti. Voleti druge ili se potući sa njima. Zavisi koliko ti potamne naočare za takve prilike. Baš se dešava tako – napiješ se, ili nadrogiraš i odmah promeniš pogled. Cigarete dođu kao lek za smirenje živaca a one zapravo još više dižu pritisak.

Ne krivim nikoga, ni narkomana ni alkoholičara. Možda stručnjaci komentarišu njihovo ponašanje kao labilno, krhko, usamljeno, tužno, depresivno. Ne znam, ali očigledno je kuća oslonac ili pokidan lanac. Okruženje diktira ali ti biraš ipak. Biraš da li ćeš biti isti kao oni. Biraš da li ćeš naučiti da se opireš i da zavoliš sebe, na vreme. Nije lako, ni toj deci koja danas odrastaju, koja moraju zaslužiti status kul osobe. Servira im se na tacni gomila smeća. A oni to gutaju, sa uživanjem.

Ko još danas ne voli da popije? Ko ne voli da ode u kafanu, nadimi se i razbije koju čašu? Ali pustimo i to, gde su proslave, slave, svadbe… A subota, svaka subota i splavarenje? Kako da se ne napiješ, ima li smisla da ne popiješ koje piće? Izgovori da se čovek opusti. Da zaboravi na ljude oko sebe. Da ga ponese muzika. Izduvni ventili, da se pusti kao balon napunjen helijumom, pa-pa. Zar to nije divno? I šta je loše u tome? Pa zamislite čoveka koji radi puno radno vreme, i preko toga, možda i dva posla – kako on da odmori od tolikog stresa? Ništa slađe od čašice alkohola u dobrom društvu. Sistem je tako dobro smišljen, da te  ubije u pojam i da ti moraš da se vraćaš sebi zaobilaznim putevima, putem droga, alkohola. Ljudi su roboti, stegnuti su, uzdržani, nekad se čini da su ledeni, dok im se ne zagledaš u oči. Ali kad se pusti alkohol u krv, kao da se otope, kao da se otvore. Odjednom su prijatelji, druželjubivi, ili su besni. Šta sve neće izaći kroz taj alkohol, ali i kroz vutru. Šta to čovek sve potiskuje, da mora da ispliva kad izgubi kontrolu, kad kočnice popuste. A sve zbog finih manira, kulture, obaveza, pristojnosti. Oteraš nekoga u tri lepe sa najvećim uživanjem, kad se napiješ. Kao da tad dobiješ krila. Kao da si tada gromada, kao da su ti leđa ogromna. Pozoveš staru ljubav, jer ti rane još krvare za njom, i kao da još više prokrvare kad si slomljen od opijata.

Izgleda da čoveku nedostaje više slobode. Istinske slobode. Ali ne one koja se javlja kada je opijen i koja jadna tada pokušava da se probije i ispolji. Nego onda kada je potpuno trezan i kada su mu misli potpuno jasne. E sad, najčešće kada je čovek trezan, misli mu obično nisu jasne, već se samo ređaju i svađaju, koja će dobiti više pažnje. Pa ih onda napokon ućutka, petkom, subotom uz čašicu, čašu ili kriglu. Boga mi, vrtimo se u krug. Zatvoreni, začarani krug.

___magic_wood____by_Avine

Hoćeš da ti otkrijem tajnu?

Moram malo da razgovaram sa vama o šaputanjima, tajnama, skrivenim svetovima i jednorozima.

Imam jedan zaključak već na samom početku i otkriću ga odmah – Nemojte nikada nikome otkrivati tajnu ako zaista želite da ona ostane takva kakva jeste – tajna. Zašto? Zato što je u našoj prirodi da se socijalizujemo, razmenjujemo mišljenja pa i tajne. Ne zato što smo loši ljudi, zli i pakosni već zato što to tako ide, lančano i spontano.

Verovatno zavisi od osobe do osobe, ali sam sigurna da ne možemo baš sve tajne da prećutimo, bar ne sebi. Svi imamo mame, sestre, braću, tetke, rodbinu, najbolje prijatelje koji su međusobno povezani i među kojima postoji doza tajnovitosti. U tom slučaju, ko sme da se kladi, ne postoji šansa da se nešto sakrije. Osim ako osoba od koje kreće sama tajanstvenost ne odluči da sačuva to nešto samo za sebe i svoj dnevnik recimo. U drugom slučaju, pomiri se sa sudbinom javne tajne.

A sad kad bolje pogledam, mi našu tajnu prvenstveno ne možemo da sačuvamo u sebi i za sebe, čim je moramo ispričati drugome, zašto onda očekujemo da će taj neko ispuniti to sveto obećanje čuvanja nečeg što i nije njegovo? Da li imamo prava da tako strogo zahtevamo odanost? Malo karikiram sada ali ima smisla.

– Hoćeš da ti otkrijem tajnu, ali molim te nemoj nikome reći!

– Naravno, valjda imaš poverenja u mene.

Tvoj najbolji prijatelj ima najboljeg prijatelja koji ima najboljeg prijatelja koji ima najboljeg prijatelja…. Svi smo mi od poverenja, tako da mislim da nema potrebe za brigom, realno.

Skriven svet je samo onaj koji je sličan tajni koja je takva kakva jeste. Mislim da u ovoj priči jedino postoje i opstaju jednorozi.

A gde je tu ljubav?

Jako mi je žao momaka i devojaka koji u potrazi za ljubavlju generalizuju suprotan pol rečenicom – svi su isti ili sve su iste. Zašto mi je žao? Pa, iskustvom su došli do toga da su ti partneri sa kojima su bili imali slične karakteristike. Međutim, to ne znači da su svi ostali takvi. Nemamo svi ustaljeni obrazac ponašanja. Neko voli da voli, neko voli da bude voljen, neko voli da se svađa, neko voli da živi u miru… Neko voli belu a neko crnu čokoladu, dovoljno da možemo da kažemo da smo različiti. A kuknjava kako su svi isti ili sve iste, ne vodi nigde. Mislim, zašto se tom rečenicom zatvaramo? Ti si ista kao druge, neću da te volim. A je l možeš za sebe da kažeš da si isti predstavnik svog pola? Ako su svi isti, i ti si isti. Valjda se u nekog zaljubljujemo zato što je drugačiji od ostalih i poseduje neku aromu koja ne mora imati samo ukus prijateljstva. Ukoliko se javi “hemija”mislim da je sasvim o.k dati joj šansu i pokušati ako ne totalno, bar malo pomeriti predrasude u stranu. Šansa jako lepo zvuči, još ako se iskoristi… valjda se zato i naziva šansa? Šansa ti lepo kaže – iskoristi me xD a ti njoj kažeš, neću, ista si uvek. Upoznaj novu šansu.

Zdrava kritika

Šta znači to zdrava kritika? Kako kritika može biti zdrava? Kritikuješ nekog jer misliš da znaš kako bi trebalo da radi, da izgleda.  Kritikuješ nekog jer se tebi nešto ne sviđa kod njega i menjao bi ga. A to je glupost, zašto tako mislim? Zato što da ta osoba može bolje, radila bi bolje i to uz svoju saglasnost a ne uz tvoju ili bilo čiju. Ajde postavi se u situaciju u kojoj tebi neko upućuje ”zdravu kritiku”. Mislim, jasno mi je da svako tu zdravu kritiku doživljava drugačije. Nekoga motiviše, nekoga razbesni pa se zainati ali mislim da se iz te kritike u tebi razvije klica nedostatka. U smislu – eto dao sam sve od sebe ali to nije dovoljno, nisam potpun. Pogotovo ako ta kritika dolazi od nekog bliskog, mada nema veze. Ako imaš nisko samopouzdanje može te spustiti bilo ko. Što znači, raditi na samopouzdanju. Nešto razmišljam, ponekad mi kliknu sledeća pitanja kada postavim sebe u situaciju u kojoj se javljaju – zašto radim ovo? Koliko mi prija? Ima li poentu? I često shvatim da ne znam zašto bih to radila, ne prija mi i nema poentu – jer- su to odluke izazvane lošim danom, tuđim pogledom, nekom iskricom negativne energije.

Perfekcija ne postoji. Čak i da postoji, uvek će se naći neka mrvica koja smeta. A taj izgovor – ja sam perfekcionista pa zato primećujem neke detalje kod drugih. Ma nemoj. Prvo, GSP. Moje mišljenje – smatram da perfekcionista izbegava da izađe iz zone komfora, i sebi kreira poznato okruženje u kome misli da može da kontroliše situacije i svoje ponašanje. Toliko vodi računa da je sve “savršeno” jer je on perfekcionista a to je kao pozitivna osobina jer svi težimo tome, da je sve onako kako smo zamislili jer dajemo najbolje od sebe. To što dajemo najbolje od sebe, ne znači da će to drugi ceniti. Kritike tipa – izvini ja sam perfekcionista, pa smatram da je to trebalo ovako. Lepo je to, budi šta hoćeš za sebe, niko ti ne brani a i da ti brani, šta te boli uvo.