Osveta je najbolja kad uopšte nije servirana

„Osveta se servira hladna“. Dakle, onda, kada si potpuno zaboravljen. Tada se pojaviš. Jer, „ko se zadnji smeje, najslađe se smeje“. Opet se obmanjujemo, ah, tako lepo to radimo.

Najbolje ćeš se osvetiti ljudima, tako što ih zaboraviš. Tako što im oprostiš, oprostiš im a onda oprostiš sebi što si im oprostio i onda ih zaboraviš. Kao da nisu postojali.

Zamisli koliko nekoga može da zaboli činjenica da je zaboravljen, da više nije bitan, da više nema nečiju pažnju. Pa zar to nije najbolji „tip osvete“. Pogotovo oni kraljevi i kraljice drame, koji uživaju u teatralnosti, zamisli koliko je za njih pogubno kad spustiš zavesu. Jako je važno da smo važni. I kad iz nekog razloga to više nismo, onda smo jako povređeni. Oh, kako je samo mogla, kako je samo mogao. Potrošimo vreme, razmišjlajući o tome šta se desilo, kako se desilo, zašto… I tako vreme prolazi. Onda se naljutimo. Onda osetimo veliku ambiciju da tom nekom pokažemo kako smo bolji čovek. Analiziramo, pravimo strategije, smišljamo planove, ulažemo energiju u nešto nama jako bitno a čiji deo više nismo. Igramo igru sami sa sobom. Nešto se kao dešava. Čemu sve to ako druga strana više ne učestvuje? Za svađu je potrebno dve persone najmanje. Ako jedan odustane, ko ostaje da se svađa i vodi raspravu? Okreneš leđa, zatvoriš vrata, kažeš – hvala lepo.

Ali ne, hoćeš da tvoja bude zadnja, da ti budeš pobednik. Protiv koga se takmičiš?

Ljubav i mržnja, uvek spomenute u istom kontekstu i kao dve strane istog novčića koji obrćemo kako želimo, emocije koje uvek povezujemo i upoređujemo. U razgovoru sa drugim ljudima, dolazim do zaključka da im je svejedno da li ih neko voli ili mrzi – bitno je da ima emocije, da postoji reakcija. Sasvim je logično da je izlaz iz ovog začaranog kruga – ravnodušnost. Istinska ravnodušnost. Izostanak, prekid interesovanja i ulaganje bilo kakvog napora. Skrenut pogled na drugu stranu. Prelazak u drugu traku. Odustajanje od bilo kakvog uplitanja u dalje priče. Fokus na nove zanimljive ljude, stvari, situacije. Ona istinska ravnodušnost, u kojoj nema laganja samog sebe. Ono kada shvatiš gde ti ide energija.

Zamisli da nije bilo toliko ljudi koji su te razočarali, povredili, uvredili, gde bi pokupio toliko iskustvo? A i sa druge strane, ljudi koji su te voleli, motivisali, bodrili, bili tu? Dve strane uvek postoje, kojoj ćeš dati svoju pažnju?

Budimo realni, da li smo ikada nekog zaista zaboravili? Ostaje iskustvo, pozitivno ili negativno i memorija odnosno uspomena, sećanje. Mada ne bih poistovetila memoriju i uspomenu. Memorija ostaje kao utisak, zabeležen u telu i mislima i onda je dovoljan samo jedan okidač da nas vrati u iskustvo. Recimo, pogode te reči određene pesme ili sAma pesma. Ili određena rečenica, mesto. Uspomena me asocira na svesno vraćanje u prošlost. Oživljavamo nešto što je iza nas, bez obzira da li je lepa ili ne. S obzirom da se sećamo i lepih i ružnih događaja i ljudi, možemo li se odlučiti na svesnu selekciju? Upravo zbog tih okidača na koje reagujemo a koji su povezani sa određenom situacijom, verovatno i ne. Vrati se kao flashback.  Da li se vrati zato što je potisnuto ili samo zato što je nekada registrovano u telu i mislima i tako je ostalo kao memorija?

U svakom slučaju, osveta je možda najbolja kada nije servirana. Bilo bi poželjno da se prevaziđe i izbaci iz upotrebe. Nikome ne koristi, bar ne u toj formi u kojoj se javlja i sa energijom koju nosi. Osvetiti se znači uzvratiti nekome zlo. I tako može u beskraj, a čemu?

 

 

Advertisements

Volja za srećom

(Idemooooooo! Ah, kako volim kada me inspirišete, a valjda smo i zato tu!)

Kaže Ivana na svom blogu (kliknite da vidite šta) a onda se u meni probudiše misli koje preleću i hoće da kažu… Previše je lako reći – budi srećan, to je put, to  je izbor. Još lakše je biti srećan, uz osvešćivanje šta je sreća. Ali, nije uvek lako. Najčešće nije. Zato što moramo da se potrudimo ili bar dozvolimo pozitivnim mislima da procvetaju u umu. Mislim, da je najbitnija volja. I, da li je tebi zaista stalo da osećaš sreću? Previše smo okruženi smećem da bismo konstantno održavali utisak dobrog raspoloženja, zato što nam je potrebno truda, motivacije i navike da se oslobodimo negativnih stvari uz koje ne možemo da napredujemo. A, najčešće smo lenji da se pokrenemo. Najčešće se vraćam dominantnim emocijama koje isplivaju svaki put kada nemam uvid odnosno ne vidim jasno kuda mi misli lutaju. Na primer, ako usmeravam sebe ka pozitivnim stvarima, odnosno radim ono što mi prija, što volim – lako ću se prebaciti u to stanje veselosti. Kada ne usmeravam sebe svesno ka pozitivi, vrlo lako padnem u dosadu, u stare šablone, u lenjost… V e o m a sam lenja. Zapravo, volim da klizim u zoni komfora. Vraćam se poznatim situacijama, poznatim ljudima, poznatim mestima. Volim da probam i nešto novo ali za to moram biti u dobrom raspoloženju. Znači, kad sam već kod te čuvene zone komfora u toj čuvenoj zoni (a svi je imamo) reagujem i ponašam se onako kako sam već iskusila a da mi se dopalo. To je teritorija u kojoj sam kao kod kuće. Na primer, moja zona komfora je i situacija u kojoj upoznajem neke nove ljude, na nekoj žurci, dok je nekom ta situacija potpuno neprijatna.

Sa druge strane, inspirisala  me je i Anđelija koja je tako jasno opisala emocionalnu zavisnost. Tako da, postoje prepreke u samorazvoju i samootkrivanju, ali zar onda nije zabavnije? Verovatno da nije, pogotovo ako želiš sve na gotovo. Instant zadovoljstva, instant uspesi. I pitanje šta te zaista čini srećnim i da li je to tvoja želja ili tuđa.

Sa svih strana pozitivne poruke i trend ka samopomoći. Kao da su suze i patnja i tuga toksični, jesu ali postoji i svetlo i mrak. Veštačko održavanje sreće je po mom mišljenju toksičnije nego povremeni napadi besa, izlivi tuge, neraspoloženja… Objasnite ženi u pms-u da i u tom trenutku blista od sreće. Mislim da sreća ne znači biti konstantno ushićen, već pored toga osećati i mir i spokoj. Dakle, kad pređeš preko lenjosti i zaroniš u aktivno bavljenje svojim životom, mislim da je sasvim o.k imati strpljenja pa i “pogrešiti” hiljadu puta. Ako smo već od krvi i mesa onda smo i od duha i emocija. Na različitim nivoima a u stvari jedan sloj ostaje na kraju.

Biti srećan onako kako ti želiš ako želiš uopšte. Ništa nije pod “moranje” a sve izgleda kao da baš jeste.

Toksični ljudi

Bili oni toksični, energetski vampiri ili ih nazovite kako Vam duša želi, svi osetimo olakšanje kada se istih oslobodimo. Ko je njih na prvom mestu pustio u moj život? Pa, ja! Dakle, moja odgovornost je u tome ko će mi se približiti a koga ću udaljiti ili jednostavno od koga ću se skloniti. Da ne pričam o tome kako ću reagovati i da li ću reagovati. Kada upoznajem nekog novog na prvu loptu mogu da osetim energiju koju mi ta osoba šalje. Neki pozitivni ili negativan utisak, verujem da je svaki čovek takav. Da li je to intuicija ili ne to sad nije bitno. U kom trenutku neko postane toksičan po nas? Da li kada se ne ponaša onako kako mi želimo, prema nekim našim kriterijumima? Ili izvlači iz nas ili pokušava da nas oblikuje onako kako misli da bi trebalo da se ponašamo. U svakom slučaju, najbolje rešenje koje je i logično, ako primetimo da nas neko na bilo koji način ugrožava, da li je to osnovano ili ne, ili je to problem samo u našim glavama – pustiti tu osobu da živi svoj život ako problem ne može da se reši. Zar to nije lakše, nego okrenuti se tračarenju i pljuvanju po drugima i izigravati bespomoćnu žrtvu? Manipulatori su ozbiljni igrači, to je istina, nije lako izmigoljiti se iz njihovih kandžica ali je moguće. Dolazi do toga da ti se toliko vrti u glavi u tom vrtlogu da prosto jedva čekaš da te pusti a na kraju sam spadneš sa njega i onda shvatiš u kojoj si konfuziji i iluziji živeo i šta si sebi dozvolio. Niko ti nije kriv, ni taj vampir, ni tetka savete. Nisi ni ti kriv, jer je to tako trebalo da bude, kako bi naučio  da se boriš za sebe.

Na kraju krajeva, taj čovek koji je za tebe toksičan, nekome je melem za dušu. Da, htela sam reći, dok postoji određeni interes ili uslov u nekom odnosu koji je ispunjen, onda taj odnos prosto cveta. Međutim, ako se neka nit prekine iz ovog ili onog razloga, otrovne strelice kreću da se puštaju. Odjednom smo otrovani. Pa kako ranije nismo primetili? Ako se susrećete sa manipulatorom koji traži korist od Vas, kome ste igračka, kad – tad će Vam to i biti jasno. Još jedno iskustvo koje Vam onda pokazuje koliko ste otvoreni prema nekome, koliko imate poverenja u ljude, i mislim da to nije negativan znak. Biti pošten, otvoren i iskren mislim da je uvek prednost. Ako ništa, bar ste u miru sa samim sobom.

Ako ste se nekada osetili kao žrtva, izmanipulisano itd, a smatrate da postoji objašnjenje u vidu otvorenog razgovora sa tom osobom, najbolje rešenje je pogled, oči u oči. Ali, uvek ima ono ali, kad je neko jednostavno loš prema sebi a onda i prema drugima i jednostavno nema opravdanja za određeno ponašanje (ustvari uvek ima opravdanja – počevši od vaspitanja, karakteristika ličnosti itd..) i kada vidite da ni od razgovora nema ništa, najbolje je skloniti živu glavu dok nije prokuvala od ključanja i bespotrebno nametnutih tuđih frustracija na koje ne možete da utičete.

Na kraju pitaš sebe – jesam li ja taj koji je zmija otrovnica?

Skinite povez i sa svojih očiju.

Perspektiva

Situacija – kada smo u nekom obavezno/neobaveznom razgovoru u kojem je uključen ego naravno, dijalog u svom punom sjaju. Ako se desi da čujem nešto što može potencijalno da mi zasmeta, i izazove nervozu u želucu, strujanje krvi, i nelagodnosti, koji je to okidač koji propušta sve navedeno da se manifestuje? I da propustim kroz filtere i desi se neželjeno, onda se trudim da uzvratim istom merom, jer ko tebe kamenom i ti njega isto. Uzvraćajući neke otrovne strelice, šta se dešava suprotnoj strani? Zavisi kako rade njeni filteri, koliko propuštaju i klasifikuju. A šta se dešava meni?  Pa, i sebi šaljem isto.

Drugim rečima, ako se u bilo kom trenutku razgovora sa nekim osetim ugroženo, prozvano, kako god, to ima isključivo veze sa mnom i kako reagujem.

Kada nekog zaista razumeš onda se ne stvara prostor u kome se taloži nervoza, potisnut bes i ostale neprijatne emocije. Razumevanje ne znači potisnuti emocije i pomiriti se sa nečim. Pomiriti se sa nečim znači  zaista razumeti situaciju ili osobu, zaista poznavati uzrok i razlog, što možda ne bi trebalo da opravda situaciju ali zaista donosi mir. Između ostalog, treba zapitati sebe, što me sad ova situacija ili ova osoba toliko opterećuje? Šta pronalazim u njemu što mi smeta kod sebe? Mislim da razgovor sa samim sobom zaista otkriva. Zašto, a zašto, a zašto, a zašto itd… Pitam se, ima li kraja tom, a zašto?

A šta podrazumevam pod tim – razumeti nekoga. “Problem” je u tome što većina nas reaguje na prvu loptu, odnosno u skladu sa svojim uverenjima i  obrascima, odnosno u određenoj situaciji ispoljavate određeno ponašanje  koje je da tako kažem,  “isprovocirano” upravo onim što mu pomaže da se ispolji a šta god da je to.  I mislim da je upravo razlog prepirki i svađa, taj unikatni pogled na situaciju koji se pretpostavlja kao jedini ispravan način razmišljanja ili gledanja na stvari. U dijalogu imam dva pogleda na istu situaciju. Koliko god da se mišljenja ipak slažu, oba pogleda su u potpunosti jedinstvena.  Rečima se mogu opisati ali da li se iskustvom onda mogu doživeti? Da li reč može zaista pomoći da razumemo sliku iz drugog ugla? Verovatno da, ali to je opet naša jedinstvena interpretacija te slike.  I zbog toga mislim da je sasvim uredu poštovati tuđe i svoje poglede na istu temu. 

Droga, alkohol, cigarete.

Sveto trojstvo kome se pribegava kada želimo da pobegnemo od problema, crnih misli, u krajnjem slučaju od sebe. Najčešće kada želimo od sebe da pobegnemo da bismo se našli. U pijanom stanju možemo voleti sebe ali možemo se i mrzeti. Voleti druge ili se potući sa njima. Zavisi koliko ti potamne naočare za takve prilike. Baš se dešava tako – napiješ se, ili nadrogiraš i odmah promeniš pogled. Cigarete dođu kao lek za smirenje živaca a one zapravo još više dižu pritisak.

Ne krivim nikoga, ni narkomana ni alkoholičara. Možda stručnjaci komentarišu njihovo ponašanje kao labilno, krhko, usamljeno, tužno, depresivno. Ne znam, ali očigledno je kuća oslonac ili pokidan lanac. Okruženje diktira ali ti biraš ipak. Biraš da li ćeš biti isti kao oni. Biraš da li ćeš naučiti da se opireš i da zavoliš sebe, na vreme. Nije lako, ni toj deci koja danas odrastaju, koja moraju zaslužiti status kul osobe. Servira im se na tacni gomila smeća. A oni to gutaju, sa uživanjem.

Ko još danas ne voli da popije? Ko ne voli da ode u kafanu, nadimi se i razbije koju čašu? Ali pustimo i to, gde su proslave, slave, svadbe… A subota, svaka subota i splavarenje? Kako da se ne napiješ, ima li smisla da ne popiješ koje piće? Izgovori da se čovek opusti. Da zaboravi na ljude oko sebe. Da ga ponese muzika. Izduvni ventili, da se pusti kao balon napunjen helijumom, pa-pa. Zar to nije divno? I šta je loše u tome? Pa zamislite čoveka koji radi puno radno vreme, i preko toga, možda i dva posla – kako on da odmori od tolikog stresa? Ništa slađe od čašice alkohola u dobrom društvu. Sistem je tako dobro smišljen, da te  ubije u pojam i da ti moraš da se vraćaš sebi zaobilaznim putevima, putem droga, alkohola. Ljudi su roboti, stegnuti su, uzdržani, nekad se čini da su ledeni, dok im se ne zagledaš u oči. Ali kad se pusti alkohol u krv, kao da se otope, kao da se otvore. Odjednom su prijatelji, druželjubivi, ili su besni. Šta sve neće izaći kroz taj alkohol, ali i kroz vutru. Šta to čovek sve potiskuje, da mora da ispliva kad izgubi kontrolu, kad kočnice popuste. A sve zbog finih manira, kulture, obaveza, pristojnosti. Oteraš nekoga u tri lepe sa najvećim uživanjem, kad se napiješ. Kao da tad dobiješ krila. Kao da si tada gromada, kao da su ti leđa ogromna. Pozoveš staru ljubav, jer ti rane još krvare za njom, i kao da još više prokrvare kad si slomljen od opijata.

Izgleda da čoveku nedostaje više slobode. Istinske slobode. Ali ne one koja se javlja kada je opijen i koja jadna tada pokušava da se probije i ispolji. Nego onda kada je potpuno trezan i kada su mu misli potpuno jasne. E sad, najčešće kada je čovek trezan, misli mu obično nisu jasne, već se samo ređaju i svađaju, koja će dobiti više pažnje. Pa ih onda napokon ućutka, petkom, subotom uz čašicu, čašu ili kriglu. Boga mi, vrtimo se u krug. Zatvoreni, začarani krug.

___magic_wood____by_Avine

Hoćeš da ti otkrijem tajnu?

Moram malo da razgovaram sa vama o šaputanjima, tajnama, skrivenim svetovima i jednorozima.

Imam jedan zaključak već na samom početku i otkriću ga odmah – Nemojte nikada nikome otkrivati tajnu ako zaista želite da ona ostane takva kakva jeste – tajna. Zašto? Zato što je u našoj prirodi da se socijalizujemo, razmenjujemo mišljenja pa i tajne. Ne zato što smo loši ljudi, zli i pakosni već zato što to tako ide, lančano i spontano.

Verovatno zavisi od osobe do osobe, ali sam sigurna da ne možemo baš sve tajne da prećutimo, bar ne sebi. Svi imamo mame, sestre, braću, tetke, rodbinu, najbolje prijatelje koji su međusobno povezani i među kojima postoji doza tajnovitosti. U tom slučaju, ko sme da se kladi, ne postoji šansa da se nešto sakrije. Osim ako osoba od koje kreće sama tajanstvenost ne odluči da sačuva to nešto samo za sebe i svoj dnevnik recimo. U drugom slučaju, pomiri se sa sudbinom javne tajne.

A sad kad bolje pogledam, mi našu tajnu prvenstveno ne možemo da sačuvamo u sebi i za sebe, čim je moramo ispričati drugome, zašto onda očekujemo da će taj neko ispuniti to sveto obećanje čuvanja nečeg što i nije njegovo? Da li imamo prava da tako strogo zahtevamo odanost? Malo karikiram sada ali ima smisla.

– Hoćeš da ti otkrijem tajnu, ali molim te nemoj nikome reći!

– Naravno, valjda imaš poverenja u mene.

Tvoj najbolji prijatelj ima najboljeg prijatelja koji ima najboljeg prijatelja koji ima najboljeg prijatelja…. Svi smo mi od poverenja, tako da mislim da nema potrebe za brigom, realno.

Skriven svet je samo onaj koji je sličan tajni koja je takva kakva jeste. Mislim da u ovoj priči jedino postoje i opstaju jednorozi.

A gde je tu ljubav?

Jako mi je žao momaka i devojaka koji u potrazi za ljubavlju generalizuju suprotan pol rečenicom – svi su isti ili sve su iste. Zašto mi je žao? Pa, iskustvom su došli do toga da su ti partneri sa kojima su bili imali slične karakteristike. Međutim, to ne znači da su svi ostali takvi. Nemamo svi ustaljeni obrazac ponašanja. Neko voli da voli, neko voli da bude voljen, neko voli da se svađa, neko voli da živi u miru… Neko voli belu a neko crnu čokoladu, dovoljno da možemo da kažemo da smo različiti. A kuknjava kako su svi isti ili sve iste, ne vodi nigde. Mislim, zašto se tom rečenicom zatvaramo? Ti si ista kao druge, neću da te volim. A je l možeš za sebe da kažeš da si isti predstavnik svog pola? Ako su svi isti, i ti si isti. Valjda se u nekog zaljubljujemo zato što je drugačiji od ostalih i poseduje neku aromu koja ne mora imati samo ukus prijateljstva. Ukoliko se javi “hemija”mislim da je sasvim o.k dati joj šansu i pokušati ako ne totalno, bar malo pomeriti predrasude u stranu. Šansa jako lepo zvuči, još ako se iskoristi… valjda se zato i naziva šansa? Šansa ti lepo kaže – iskoristi me xD a ti njoj kažeš, neću, ista si uvek. Upoznaj novu šansu.