30 day blog challenge – Dan 16. / Ime Bloga

Link mog bloga je zatvorenosrce.wordpress.com! Nisam preterano razmišljala o tome kad sam ga kreirala. Jednostavno mi je tako došlo, koliko se sećam. Promenila bih ga, jer ne mislim da sam zatvorena a pogotovo ne moje srce. Bila sam jako depresivna u trenutku kad sam “otvorila” blog, tako da i nije čudno što je ovako nešto isplivalo. Tu sam htela da beležim svoja razmišljanja, emocije, stavove. Nisam očekivala da će iko čitati. Naravno, moje ime i prezime nije stajalo nigde. Ljubičanstvnea Mysty. Znam da se piše Misty a ne Mysty, ali meni se tako više sviđa, šta da radim. 😉

Ljubičanstvena, volim tu boju, to je moja boja. Kao Mysty se potpisujem godinama po forumima, pa sam tradicionalno preuzela. 😀 Moje ime je Jelena Pešić, drago mi je! Mislim, već se poznajemo, ali takva je tema ovog puta. 😀

Nisam sigurna šta će se desiti ako promenim link bloga, da li to znači da je on onda “premešten” na drugo mesto, da li gubim čitaoce? Ako neko zna, neka mi javi.

 

30 day blog challenge / Dan 12. – Top 3 životne lekcije

Ova tema me baca malo više u razmišljanje… Ovo je naravno moj doživljaj, moja perspektiva i mišljenje.

1. Veruj u sebe!  

Mislim da je ovo nešto najvažnije što bi trebalo da se shvati. Uz veru podrazumevam ljubav, ali sada se okrećem toj podršKi koju uvek očekujem prvenstveno od drugih pa tek onda kada dobijem potvrdu onda je mogu zatražiti od sebe. Mislim da je ovo užasan stav. Ali sam takva oduvek. Nesigurna, ne u svim poljima, kad sam sigurna onda sam sigurna 100% ali kad nisam onda možeš da me okrećeš kako hoćeš. Prihvatam sugestije, možda i previše. Verovatno se ne treba ni previše otvarati- a gde je tu tvoje mišljenje? Ni jedno ni drugo – ni da si previše labilan a ni da si previše ponosan. Dakle, sredina (palačinke sa nutelom ili sa džemom od šljiva).  Mmmm ali ko još pa živi osrednje? A ono ispade tako najslađe.

Niko neće verovati u tebe ako ti sAm ne veruješ. Zapravo, nije ni bitno da li iko veruje u tebe jer, čak i da veruju a ti ne veruješ u sebe – čemu sve ondaK?

2. Ljudi su sebični!

Ovde ne osuđujem nikada niti mi pada na pamet, zato što sam i ja čovek. Svako će prvo zadovoljiti svoje potrebe, primarne, sekundarne pa će eventualno obratiti pažnju na drugog. Nećemo se lagati, priznali Vi to ili ne. Čak i osobe koje se „žrtvuju“ za drugog, sve daju drugima, stavljaju druge na prvo mesto, ispred sebe, mislim da su i oni sebični. Na primer – ti si meni sve, volim te, žrtvujem se za tebe, dajem ti sve, ti si moj život… Ti si moj život. Ako ostanem bez tebe, nema ni mene. A valjda mi je stalo do života. Samo što je tu došlo do brkanja lončića.

Ili osobe koje osećaju krivicu ako ne stavljaju druge ispred sebe jer imaju osećaj da nekome nešto duguju. Oslobodiće se te krivice, možda će se malo osetiti bolje, biće im lakše i to je poenta – dobar osećaj, mir, olakšanje.

Naš unutrašnji svet i naš spoljašnji svet. Priklonićemo se nekome iz istog interesa. Zavolećemo nekog iz istog interesovanja. Pa, naravno, kako drugačije može da bude? I kad dođe do razilaženja, nešto se promenilo, nešto nije po našem. A mi volimo da bude kako nam odgovara, jasno. Mislim da bi trebalo prihvatiti sopstveni i tuđi sebičluk, razumeti ga i pustiti. Staviti ego manje- više pod kontrolu. Kažem, manje – više zato što ništa nije sigurno i ništa ne možeš držati pod kontrolom 100%.

3. Ništa ne traje večno!

Ni ljubav, ni prijateljstvo, ni ambicija, ni želja, ni motivacija, ma ništa! Sve se neguje i pušta da živi ali umire, jbg… Ako se grčevito držimo za nešto, onda smo u velikom problemu, da, tako mislim. Biti opsednut kontrolom, isto. Pa očekivanja pa razočarenja… Koliko emocija uloženo u sve to… A to na kraju propadne, pa bedak zar ne? Verujemo u bajke – živeli su srećno do kraja života.. Ej, do kraja života. Ali srećno! Dakle, budi srećan, makar do kraja života. 😀

30 day blog challenge / Dan 11. – Šta mi znači ljubav?

Samo lagano, jedan dan promašen manje-više, al bitno je da se ide dalje. 😉

Pisala sam više puta o ljubavi, i opet ću ako treba, ali ću ovu temu iskoristiti u pravom trenutku. Dobila sam na poklon, od sestre pre neki dan knjigu, mog omiljenog bića, ovoga puta Osho – Biti zaljubljen. Poznato je da Osho nije pisao svoje knjige, već da su te knjige nastale uz pomoć gomilu intervjua, audio snimaka, sastanaka, i sve se to može čuti na jutjubu kao i na zvaničnom sajtu. Kad sam krenula da je čitam, već mi je sve poznato jer sam čula ali nije loše imati i zapisano i pročitati više puta. Prekucaću Vam uvod, možda Vas zaintrigira ali znam da Vas neće ostaviti ravnodušnima. 😀 Uživajte!

Šta je to ljubav?

Nažalost, moramo da postavimo ovo pitanje. Po prirodi stvari, svako bi trebalo da zna šta je ljubav. Ali zapravo niko ne zna, ili tek poneko zna šta je to ljubav.  Ljubav je došla u grupu iskustava koje retko imamo.  Jeste, o njoj se priča. O njoj se snimaju filmovi i pišu knjige, o njoj se komponuju pesme, videćete je na televiziji, slušati o njoj na radiju, čitati u novinama – postoji velika industrija koja vam pokazuje šta je to ljubav.  Mnogo ljudi je uključeno u industriju koja pomaže drugim ljudima da shvate šta je to ljubav. Ljubav, međutim i dalje ostaje nepoznat fenomen.  A trebalo bi da bude jedan od onih koje najbolje poznajemo.

To je isto kao kad bi neko pitao: „Šta je to hrana?“ Zar se ne biste iznenadili ako bi vam neko prišao  i postavio to pitanje? Pitanje bi bilo značajno samo za nekoga ko je gladovao od samog početka i ko nikada nije okusio hranu. To pitanje je isto kao i pitanje – „Šta je to ljubav?“

Ljubav je hrana za dušu, ali vas stalno izgladnjuju. Vaša duša nikada nije osetila ljubav, tako da ne znate njen ukus. Pitanje je, dakle, važno, ali zlosrećno.  Telo dobija hranu, tako da nastavlja da živi; duša, međutim, još nije dobila hranu, tako  da je mrtva, ili još nije rođena, ili je večito na samrti.

Svi se mi rađamo potpuno opremljeni i potpuno sposobni da volimo i budemo voljeni. Svako dete je po rođenju ispunjeno ljubavlju i savršeno dobro zna šta je to. Detetu nema potrebe da govorite šta je to ljubav. Problem se, međutim, rađa jer majka i otac i ne znaju šta je to ljubav. Nijedno dete ne dobija roditelje kakve zaslužuje – nijedno dete nikada ne dobije roditelje kakve zaslužuje; takvi roditelji jednostavno ne postoje na ovom svetu.  Do trenutka kada i samo postane roditelj i to dete će izgubiti sposobnost da voli.

***

Dete se rađa kao ljubav, dete je stvoreno od onoga što se zove ljubav. Ali roditelji ne mogu da daju ljubav. Oni imaju sopstvene probleme – njih nisu voleli njihovi roditelji. Oni mogu da kažu – mi te mnogo volimo – ali ono što oni zapravo rade nije ljubav. Način na koji se ponašaju,  način na koji tretiraju dete je uvredljiv, tu nema poštovanja. Nijedan roditelj ne poštuje dete. Ko još razmišlja o poštovanju deteta? Dete se čak i ne smatra osobom. Dete se smatra problemom. Ako je mirno, onda je dobro; ako ne vrišti ili ne pravi haos, dobro je; ako se jednostavno sklanja sa puta roditeljima, savršeno je dobro. Takvo bi dete trebalo da bude. Ali, tu nema ni poštovanja ni ljubavi.

Roditelji ne znaju šta je to ljubav. Supruga ne voli svog supruga, suprug ne voli svoju suprugu.  Ljubav između njih ne postoji – umesto nje tu su dominacija, posesivnost, ljubomora i svakakvi otrovi koji uništavaju ljubav. Ljubav je krhki cvet- Mora se čuvati, jačati, zalivati – tek nakon toga postaje jaka. A detetova ljubav je veoma krhka što je i prirodno jer je i dete krhko, njegovo telo je krhko. Da li mislite da bi dete moglo da preživi da ga ostavite samo? Pomislite samo koliko je čovekovo dete bespomoćno – ako ga ostavite samo, skoro je nemoguće da preživi. Umreće, a to se dešava i sa ljubavlju, ljubav je napuštena, niko ne vodi računa o njoj.

Roditelji ne mogu da vole, oni ne znaju šta je to ljubav, njih ljubav nikada nije obuzela. Setite se samo svojih roditelja i zapamtite; ja ne kažem da su oni odgovorni. Oni su žrtve baš kao i vi; i njihovi roditelji su bili takvi. I tako unazad… možete da se vratite do vremena Adama i Eve i samog Boga! Izgleda da ni sam Bog otac nije poštovao Adama i Evu. Zato im je naređivao od samog početka: „Uradi ovo“ i „Nemoj da radiš ono“. Počeo je da radi iste gluposti kao i svaki roditelj. „Nemojte da jedete voće sa ovog drveta.“ A kada je Adam pojeo tu voćku, Bog Otac se toliko naljutio da je izbacio Adama i Evu iz raja. Taj momenat izbacivanja je uvek prisutan i svaki roditelj preti da će oterati dete, da će ga izbaciti. „Ako ne slušaš, ako se ne ponašaš lepo, izbaciću te.“ Dete se, naravno, plaši. Izbaciće ga? U ovaj divlji svet? Tada počinje da pravi kompromise. Dete polako postaje prepredeno i počinje da manipuliše. Ono ne želi da se nasmeje, ali ako je majka u blizini a ono želi mleko, nasmejaće se. To sad postaje politika – sam početak, osnove politike. Duboko u sebi dete počinje da mrzi roditelje jer ga ne poštuju; duboko u sebi postaje isfrustrirano jer ga ne vole takvog kakvo je. Od njega se očekuje da uradi određene stvari, jer samo tada će biti voljeno. Ljubav postavlja uslove; ono samo nije dostojno ničega. Prvo mora da postane dostojno i tek onda }e dobiti ljubav roditelja. I onda da bi postalo „dostojno“, dete gubi verodostojnost; ono gubi osećaj za sve svoje unutrašnje vrednosti. Gubi samopoštovanje i polako počinje da oseća krivicu. U detetu se više puta rađa pitanje: „Jesu li ovo moji pravi roditelji? Možda su me usvojili? Možda me samo zavaravaju, jer tu nema nikakve ljubavi.“ Hiljadu i jedan put ono vidi mržnju u njihovim očima, tu odvratnu mržnju na licima svojih roditelja, i to zbog takvih sitnica da ne može da razume količinu besa koju su te sitnice izazvale. Ono vidi bes svojih roditelja zbog sitnica – i ne može da veruje; to je tako nepravedno! Ali, mora da se preda, mora da se sagne, mora to da prihvati kao neophodnost. Malo-pomalo i njegova sposobnost da voli je ubijena. Ljubav raste jedino u ljubavi. Ljubavi je potreban ambijent ispunjen ljubavlju – to je najosnovnija stvar koju treba da zapamtite.

Ako majka pruža ljubav, ako otac pruža ljubav – ne samo detetu, već ako pružaju ljubav i jedno drugom, ako se u domu oseća ljubav – i dete će funkcionisati kao biće ispunjeno ljubavlju i nikada neće postaviti pitanje: „šta je to ljubav?“ Znaće to od samog početka, ona će postati njegova osnova. Ali, to se ne dešava. To se, nažalost, nije dešavalo do sada. A deca se ponašaju po uzoru na svoje roditelje – pridikuju, ulaze u svađu. Dovoljno je samo sebe da pogledate. Ako ste žena, posmatrajte – moguće je da se ponašate isto, skoro identično, kao što se vaša majka ponaša. Posmatrajte sebe kada ste sa dečkom ili suprugom: šta radite? Da li ponavljate šablon? Ako ste muškarac, obratite pažnju: šta radite? Zar se ne ponašate kao vaš otac? Zar ne radite iste besmislene stvari koje je on radio? Nekada je to u vama budilo iznenađenje – „Kako otac može to da radi?“ – a sada vi radite isto to. Ljudi ponavljaju; ljudi su imitatori. Čovek je majmun. Vi radite isto ono što su radili vaš otac ili majka, a to mora da se prekine. Tek tada ćete otkriti šta je ljubav, inače ćete ostati iskvareni.

Ne mogu da vam kažem koja je definicija ljubavi, jer ona ne postoji. Ona je jedna od onih stvari koje se ne mogu definisati, kao što je to rođenje, smrt, Bog ili meditacija. Ona je jedna od tih stvari koje se ne mogu definisati – zato ne mogu da vam dam definiciju. Ne mogu da vam kažem: „Ovo je ljubav“; ne mogu da vam je pokažem. Ona ne predstavlja vidljiv fenomen. Ne možete je secirati, ne možete je analizirati; nju samo možete da iskusite i samo kroz iskustvo možete da otkrijete šta je ona zapravo. Ja vam, međutim, mogu pokazati kako da je iskusite. Prvo što treba da uradite jeste da odbacite svoje roditelje. To ne znači da ne treba da ih poštujete, ne. Ja sam poslednja osoba koja }e da kaže tako nešto. I ne mislim da treba da se oslobodite svojih roditelja fizički, treba da se oslobodite glasova svojih roditelja koje čujete, treba da se oslobodite programa, trake koju nosite u sebi. Izbrišite ih… i prosto ćete biti iznenađeni kada vidite da ako izbacite roditelje iz svog unutrašnjeg bića, vi postajete slobodni. Prvi put ćete biti sposobni da saosećate sa roditeljima, što u suprotnom ne biste mogli; zauvek ćete ih prezirati.

Svaki čovek oseća prezir prema svojim roditeljima. Kako da ih ne prezirete kada su vas toliko povredili? A nije da su znali da vas povređuju – želeli su vam dobro, želeli su da urade sve za vaše dobro. Ali, šta mogu da urade? Nešto se neće desiti ako to samo želite. Samo dobre želje ne znače ništa. Istina je da su vam želeli dobro; u to nema sumnje; svaki roditelj želi da njegovo dete uživa u životu. Ali, šta može tu da uradi? Ni oni sami ne poznaju radost. Oni su roboti i znajući to ili ne, namerno ili nenamerno, stvoriće atmosferu u kojoj }e njihova deca, pre ili kasnije, postati roboti. Ako želite da postanete ljudsko biće, a ne robot, oslobodite se roditelja. Moraćete da budete pažljivi. Težak je to posao, naporan; ne možete stalno da ga radite. Moraćete da budete vrlo pažljivi kada je reč o vašem ponašanju. Posmatrajte i obratite pažnju kada se to javlja vaša majka, kada se javlja kroz vas – prekinite je, sklonite se od nje. Uradite nešto potpuno novo što vaša majka ne bi mogla ni da zamisli. Vaš dečko, na primer, sa sjajem u očima gleda drugu ženu. Posmatrajte sada svoje postupke. Da li radite isto ono što bi uradila vaša majka ako bi otac sa sjajem u očima gledao drugu ženu? Ako radite to, nikada nećete znati šta je ljubav, samo ćete ponavljati istu priču. Biće to isti čin koji će odigrati drugi glumci, i to je sve; isti truli čin koji se uvek iznova ponavlja. Nemojte da budete imitator, napustite scenu. Uradite nešto novo. Uradite nešto što vašoj majci ne bi ni palo na pamet. Uradite nešto što vašem ocu ne bi palo na pamet. Ova novina mora da postane deo vašeg bića i tada }ete osetiti ljubav kako vas ispunjava. Prvo što treba da uradite, dakle, jeste da se oslobodite svojih roditelja. Druga važna stvar je sledeće: Ljudi misle da mogu da vole samo onda kada nađu dostojnog partnera – glupost! Nikada ga nećete naći. Ljudi misle da će da vole samo onda kada na|u savršenog muškarca ili savršenu ženu. Glupost! Nikada ih nećete naći, jer savršena žena i savršen muškarac ne postoje. A čak i da postoje, neće ih se ticati vaša ljubav. Neće biti zainteresovani za nju.

***

Prvo morate da razumete ljubav koja je prirodni fenomen. Čak ni to niste shvatili. Prvo morate da shvatite ono što je prirodno, pa tek onda ono što je transcedentalno. Druga stvar koju treba da zapamtite jeste da ne treba da tražite savršenog muškarca ili savršenu ženu. I tu ideju su vam usadili – da nećete biti srećni ako ne nađete savršenu ženu ili savršenog muškarca. I vi tako  tražite, ne nalazite i onda ste nesrećni.

Savršenstvo nije potrebno da biste bili ispunjei ljubavlju i razvijali se. Ljubav nema ništa sa tim. Osoba ispunjena ljubavlju jednostavno voli, kao što živ čovek diše, pije, jede i spava. Baš tako jedna osoba ispunjena ljubavlju, voli. Vi ne kažete – osim ako vazduh nije savršen, nezagađen, neću da dišem. Vi dišete čak i u Los Anđelesu, dišete i u Mumbaiju. Dišete svuda, čak i kada je vazduh, zagađen, zatrovan. Vi i dalje dišete! Ne možete sebi da dopustite da ne dišete samo zato što vazduh nije onakav kakav bi trebalo da bude. Ako ste gladni, vi nešto pojedete, šta god da je. Ako u pustinji umirete od žeđi, popićete bilo šta.

***

Živ čovek ispunjen ljubavlju jednostavno voli. Ljubav predstavlja prirodnu funkciju. Ne tražite savršenstvo, u suprotnom nećete pronaći ljubav u sebi. Baš naprotiv, postaćete osoba koja ne voli. Ljudi koji traže savršenstvo su ljudi koji ne vole, to su neurotični ljudi.  Čak i ako nađu ljubavnika, oni zahtevaju savršenstvo,  i zbog tog zahteva ljubav biva  uništena. Kada muškarac zavoli ženu ili žena zavoli muškarca, zahtevi nastupaju na scenu istog trenutka. Žena počinje da zahteva od muškarca da bude savršen, samo zato što je voli. Kao da je počinio neki greh! Sada je on taj koji treba da bude savršen, on je taj koji mora da  prevaziđe svoja ograničenja – iznenada, samo zbog te žene? Zar on više ne može da bude ljudsko biće? Ili mora da bude superčovek ili će ispasti da je neki lažnjak, da je prevarant.

Naravno da je teško postati superčovek, zbog toga ljudi počinju da varaju. Počinju da se pretvaraju i igraju razne igrice. Ljudi samo igraju igrice u ime ljubavi. Druga stvar koju treba da zapamtite jeste da ne zahtevate savršenstvo. Nemate pravo da zahtevate nešto od nekoga. Ako vas neko voli, budite zahvalni, ali nemojte ništa da zahtevate – jer druga osoba nema obavezu da vas voli. Ako vas neko voli, to je čudo. Budite uzbuđeni zbog tog čuda.

Ljudi, međutim, nisu uzbuđeni. Zbog malih stvari će uništiti svaku mogućnost da ljubav opstane. Ljudi nisu mnogo zainteresovani za ljubav i njene radosti. Više ih zanimaju njihobi egoistični tripovi.

Vodite računa o svojoj radosti. Obratite pažnju na svoju radost, neka vas zanima samo vaša radost. Sve ostalo nije važno. Ljubav – kao prirodna funkcija, baš kao i disanje. Kada zavolite nekoga, nemojte da počinjete sa zahtevima, tako ćete samo zatvoriti vrata na samom početku. Nemojte ništa da očekujete. Ako vam se nešto desi, budite zahvalni. Ako ne naiđete ni na šta, to znači da nema ni potrebe za tim, da nema potrebe da nešto naiđe. To ne možete ni da očekujete.

Posmatrajte ljude, obratite pažnju kako uzimaju jedni druge zdravo za gotovo. Ako vam supruga priprema hranu, nikada joj ne zahvaljujete. Ne kažem ja da ta zahvalnost mora da bude verbalizovana, ali treba da se vidi u vašim očima. Međutim, vi se i ne trudite, uzimate to zdravo za gotovo – kao da je to njena dužnost. Ko vam je to rekao?

Ako je vaš suprug taj koji zarađuje novac, vi mu nikada ne zahvaljujete. Ne osećate nikakvu zahvalnost. „To je ono što muškarac treba da radi.“ To vi mislite.  Kako onda ljubav može da se razvija? Ljubavi je potrebna atmosfera ispunjena ljubavlju, ispunjena zahvalnošću. Ljubavi je potrebna okolina u kojoj nema zahteva, u kojoj nema očekivanja.

Umesto da mislite kako da dobijete ljubav, počnite da je pružate. Ako dajete, primićete. Drugi način ne postoji. Ljude više zanima kako da zgrabe i dobiju. Svi su zainteresovani za to da dobiju i izgleda kao da niko ne uživa u pružanju. Ljudi su izuzetno nevoljni u davanju – čak i ako daju, daju da bi dobili i sve to liči na posao. Na pogodbu. Ljudi se uvek trude da dobiju više nego što daju – to je onda dobra pogodba, dobar posao. A druga strana radi to isto.

Ljubav nije posao, tako da treba da prestanete da se ponašate kao poslovni ljudi. U suprotnom ćete propustiti i život i ljubav i sve lepo što ona donosi – jer sve što je lepo nema notu poslovnosti.

Posao je najgora stvar na svetu – nužno zlo, ali postojanje ne poznaje posao. Drveće lista, to nije posao; zvezde sijaju, to nije posao, vi ne morate da platite to i niko od vas ništa ne zahteva. Ptica vam sleti na prag i počne da peva, ali vam neće tražiti nikakav sertifikat ili neki znak zahvalnosti. Ona će da otpeva pesmu i veselo da odleti, ne ostavljajući trag za sobom.

Tako ljubav raste. Pružite i nemojte da čekate da vidite koliko možete da ugrabite. Jeste, vratiće vam se, vratiće vam se hiljadama puta više, ali to dolazi prirodno. To se vraća samo po sebi, nema potrebe da zahtevate. Kada zahtevate, nikada se ne vraća. Kada zahtevate, sprečili ste vraćanje. Dakle, pružajte. Počnite da pružate. U početku će biti teško, jer su vas celog života učili da dobijate, a ne da dajete. U početku ćete voditi rat protiv svog oklopa. Muskulatura vam je očvrsla, srce vam se zaledilo, postali ste hladni. U početku će biti teško, ali svaki korak će voditi ka sledećem i reka će malo – pomalo početi da teče.

Prvo se oslobodite svojih roditelja. Kada se oslobodite roditelja, oslobodićete se društva, oslobodićete se civilizacije, obrazovanja,  svega – jer vaši roditelji predstavljaju sve to. Postaćete pojedinac. Prvi put nećete biti deo mase, postaćete autentični pojedinac. Ostaćete sami. U tome je suština razvoja. Takva bi trebalo da bude odrasla osoba.

Odrasla osoba je ona kojoj nisu potrebni roditelji. Odrasla osoba je ona kojoj nije potreban niko da se za njega veže ili osloni. Odrasla osoba je ona osoba koja je srećna u svojoj samoći – njoj je samoća pesma, proslava. Odrasla osoba je ona koja može da bude srećna sama sa sobom. Njena samoća nije usamljenost, njena samoća predstavlja osamljenost, meditaciju.

Došao je dan kada ste morali da izađete iz materice. Da ste ostali u materici duže od devet meseci, umrli biste – i ne samo vi, i vaša majka bi umrla. Došao je dan kada ste morali da izađete iz materice; onda ste jednog dana morali da napustite porodicu, drugu matericu, da biste krenuli u školu. Onda ste jednog dana morali da napustite školu, još jednu matericu, da biste zakoračili u veliki svet. Ali, duboko u sebi ste i dalje dete. Vi ste još uvek u materici! Oko vas se nalaze slojevi i slojevi materice i vi morate da ih razbijete.

Ovo na Istoku nazivamo drugim rođenjem. Kada se rodite po drugi put, potpuno ste se oslobodili uticaja roditelja. A lepota toga je da samo osoba koja je kroz to prošla oseća zahvalnost prema svojim roditeljima. Paradoks leži u tome što samo takva osoba može da oprosti roditeljima.  Ona saoseća sa njima i voli ih, neverovatno je koliko ih razume jer su i oni patili na isti način. Takva osoba nije besna, nimalo. Možda će pustiti suzu, ali nije besna, i učiniće sve da pomogne svojim roditeljima da krenu putem bogatstva samoće, ka visinama samoće.

Postanite pojedinac, to je prva stvar. Druga stvar je da ne očekujete savršenstvo, da ne tražite i da ne zahtevate. Volite obične ljude. Običnim ljudima ništa ne fali. Obični ljudi su neobični! Svaki čovek je jedinstven; imajte poštovanja za tu jedinstvenost.

Treće – pružajte, pružajte bezuslovno – tako ćete otkriti šta je ljubav. Ja ne mogu da je definišem. Ja mogu da vam pokažem put kojim idete da biste je razvijali. Ja mogu da vam pokažem kako da zasadite ružu, zalivate je, kako da je đubrite, kako da je štitite. A onda će jednog dana, iznenada ona procvetati i ispuniće vam dom svojim mirisom. Tako se rađa ljubav.

30 day blog challenge / Dan 9. – Struggle – Borba?

Loše navike smo apsolvirali, sada prelazimo na svakodnevne muke. 😀

Ono što mene svakodnevno opija je lenjost, nedostatak motivacije. Naravno, kada su u pitanju obaveze, neke „bitne“ svakodnevne obaveze. A mislim da se svi mi manje-više mučimo oko toga – ustati ili odustati.

A kada ustaneš na koji način ostati motivisan? Meni je teško da krenem ali kada krenem i imam dovoljno motivacije, onda sam kao pčelica. Onda se javlja problem zvan istrajnost. Odnosno, kako obezbediti dovoljno goriva, da ta kola koja su već krenula negde, stignu do cilja, da ne kažem destinacije. 

Izgleda da svakodnevno motivisanje samog sebe dovodi do pozitivnih rezultata. Ali kako motivisati sebe kada si lenčuga? 😀 Kod mene te fore sa nagradama, kao, ako uradiš to i to onda imaš pravo na slatkiš, šetnju, film, ili šta god što te usrećuje – ne funkcionišu. Ako mi se nešto ne radi, ma nema šanse. Ucena, još gore. Ne podnosim pritisak, pre ću se skloniti nego terati inat. Ne znam samo kome da teram inat i zašto? Meni je veća motivacija što znam kada uradim određen zadatak, da ću ga se osloboditi i sam taj osećaj mi predstavlja zadovoljstvo i motivaciju. Ili da će mi to nešto na kraju doneti zadovoljstvo bez obzira što mi je toliko mrsko i trenutno nemam volje.

E, da kombinacija lenjosti, demotivacije i kad na to dodaš odlaganje dobiješ jedan sjajan bućkuriš. Odlažem do poslednjeg trenutka i onda tu pokažem svoju borbenost i pozitivno razmišljanje – nema veze sve će biti dobro. 😀

Blog koji obožavam i dosta mi pomaže u osvešćivanju svoje (ne)sposobnosti je ZenHabits, čiji je autor Leo Babauta. Svaki tekst je dobar, a evo mog predloga na ovu temu – klik.

30 day blog challenge / Dan 7. i 8. – Šta me plaši i 10 stvari koje me usrećuju

Izvinjavam se, juče nisam stigla da pišem, zato danas dobijate 2u1. 

Šta me plaši?

Već sam jednom odgovorila u nekoj blog igrici al nije problem da ponovim. 😜 Plašim se same sebe. Svoje podsvesti. Mislim da je čovek sa psihološkog aspekta veoma komplikovan i da sopstvenu dubinu otkrivamo tokom čitavog života. Pitanje jee da li ikada zaista upoznamo sebe?

Zanimljivo mi je kada mi ljudi traže savet za situacije u kojima nikad nisam bila, nikad doživela. Kako mogu znati? Mogu da kažem šta bi bilo kad bi bilo ali to su samo pretpostavke a konkretna scena u kojoj se ta situacija odvija može biti skroz drugačija.

A sada lepe stvari. Top 10 moje sreće. (I još mnogo toga ali pišem sada šta mi prvo padne na pamet, detaljnije o tome ste čitali u „Mojim razlozima za sreću“)

  1. Moja porodica. Da preciziram, moja sestra. Moja lepota života, neko sa kim uživam uvek, baš pišem neki tekst o njoj ali je jako teško jer emociju takvu je baš teško opisati rečima. Naravno moja ljubav i za mamu, tatu, užu i širu familiju. 💜💜💜
  2. Prijatelji. Mojih top 5 dušica, znaju oni ko su. Ljudi koji me već godinama „trpe“ i vole bezuslovno ali ne znam zašto. 😁 Izlazak na kaficu, pivo, svirke, rođendane, proslave… Sve oni to oboje svojim prisustvom.
  3. Muzika. Pojačana do daske, nekad samo jedna pesma po ceo dan. Usput performans uz pevanje i koreografiju naravno. Uz to i svirke, koncerti, žurke.
  4. San. Ako nisam naspavana, džabe mi sve!
  5. Moj dećak. Momak. Al o njemu posebna tema. ❤
  6. Pivo. Ono mi ide u onu kategoriju loših navika ali hej, usrećuje me! 😁
  7. Osho, Eckhart Tolle, Mooji. 
  8. Moja soba, omiljeno mesto, baza.😁
  9. Kafa.
  10. Deca. Ne moja, pošto ih nemam ali sva deca ovog sveta. Mali genijalci.❤

30 day blog challenge / Dan 6. – Koliko sam se promenila u poslednje dve godine

Menjam se, dok niko ne gleda.

-Kristali. Svaki dan nova ideja, nova spoznaja, novi utisci. Menjam se svaki dan.

Što se tiče stavova, to mi najgore, jer što se više držim određenog stava, tim ga pre promenim, sama, jer dođe iskustvo ili primer da može i drugačije. Koliko umova ima, toliko i pogleda na život, tako da nema poJente raspravljati a posebno ne raspravljati sa samim sobom, te bitke su najopasnije. Dopusti sebi grešku, pa šta? Tvrdoglavost ti samo razbije glavu. Popusti malo. Naravno, ovo ne važi uvek jer povremeno poludim pa hoću Ja da budem najpametnija. A, kao i svaki čovek, kad se previše vežeš, pa se identifikuješ pa se osetiš ugroženo i onda moraš da se braniš. I budeš svoj fiktivni junak. 😁

 Moram da priznam da mi je ovo najteži zadatak do sada. A mislila sam da će biti najlakši. Hmmm… u poslednje dve godine sam naučila da brige što pre otpustim. Ne dozvoljavam da me drže dugo. Ako mogu da rešim problem onda to da bude što pre ako ne mogu, ništa.

Više uživam u trenutku. Vodim zanimljivije razgovore sa bliskim ljudima. Lakše podnosim kritike a u isto vreme sam osetljivija, to je zanimljivo. Umem da se sklonim kad treba a i da priđem. Gledam svoja posla. U jednom trenutku sam uspela da utišam svoje misli, posebno one negativne, one što svakodnevno demotivišu – uh kako je to bilo dobro. 😀 Ali radim na tome i dalje, svaki dan i mislm da su promene konstantne i poželjne.

Možete i sami primetiti koliko i da li sam se promenila, sudeći po postovima. A naravno da jesam, kao i svi, svaki dan smo isto drugačiji. 😀

30 day blog challenge / Dan 5. – Omiljene cipele

Što se mene tiče, dovoljno sam visoka da mogu da se šepurim i u patikama. Patike su mi trenutno omiljena obuća, posebno sportske patike, koje često nisu uvek preterano atraktivne (to sam ja u svojoj glavi umislila) ali su udobne kao jastučići oblaka.

Volim da nosim platformu 😃 mada sam je izbegla ovog leta, koje je prošlo kao da ga nije bilo, jedva čekam opet.

Kažu o tim visokim štiklama – pa to je neudobno, bole leđa, bole noge, na kraju večeri jedva čekaš da ih izuješ… A žene ih obožavaju. Dobro, istina, deluju seksi, elegantno, noge izgledaju duže i privlačnije… Znači, vredi se žrtvovati. ALI sandale, cipele, štikle i ne moraju biti neudobne u to sam se lično uverila i sada ću Vam predstaviti nešto najudobnije što sam obula, doduše jednom u životu, bila posebna prilika, sestra mi se udavala. Jedne predivne salonke koje su, kažem Vam toliko udobne da sam celu svadbu provela u njima a da se nisam izula. Napomena – obožavam da igram kolo.

Nije bitno kolika je štikla, bitno je da platforma kod prstiju odnosno stopala prati štiklu, da nagib nije veliki, da je stabilna. Obratite pažnju ženske na to, stopalo se manje opterećuje.

Nisu samo udobne nego su mi i mnogo lepe, a pošto nisam u fensi fazonu, i u kafanu kad odem, odem u patikama… nemam više gde da ih nosim… A greota… 😃 Zovite me na neku svadbu.