Gde ste ljudi? Spontane misli…

Gde ste ljudi, drugari? Kako ide? Evo mene, spontano onako da se javim, bez nekog posebnog razloga, bez posebne teme. Tako kod mene ide, spontano, baš kako treba. Tako moj blog funkcioniše, pišem samo kada želim, ne moram ništa. Kada nemam šta da kažem onda ništa. Nikada usiljeno, nikada pod pritiskom. Bilo bi dobro takav stav primeniti i u svakodnevnom životu. Međutim, najčešće radimo upravo suprotno. A kada odlučimo da izbegnemo pritisak i obavezu, onda smo neodgovorni, neozbiljni, sebični, bezobrazni, u najgorem slučaju tada smo neprijatelji. Odmah smo loši, ne valjamo, mogli bismo da se popravimo. Srećom, uvek ima dobrovoljaca koji bi da nas poprave jer oni znaju bolje od nas. Tako da kad pogledaš, koliko god da nismo dobri, uvek postoji šansa za poboljšanje jer dobri ljudi su tu da nas usmere.

 A samo smo ljudi, nismo mašine. Čak je i mašini potreban odmor, da se ne pregreje, zapali, da ne crkne. Ali čoveku nije potreban odmor. On ima svoje odgovornosti, uvek mora da bude raspoložen za svakodnevne izazove i gluposti koje mu se nameću. Ako kaže – e neću to, možda sam i rekao da hoću al HEJ imam slobodu da se predomislim, ili nemam? Ponekad misliš da nemaš, pa nekako istrpiš tu neku muku. Ali avaj, ta muka mora da izađe negde a izađe tamo gde se najmanje očekuje, zasluži je uvek onaj koji je ne zaslužuje.

To je to kruženje energije. Kad već moraš da širiš energiju, neka bude pozitivna, ako nije, nemoj se ni izlagati ljudima. Zapravo, ako si nadrndan, ljut, neko te povredio okej, to je okej, budi veoma ljut ali nemoj kriviti nekog ko nema veze sa tim. Uradi nešto dobro za sebe u tom trenutku. Izbaci svu gorčinu kako umeš a da pritom ne povrediš drugog ko to nije zaslužio. Šteta pa ljudi stvarno nemaju obzira.

Previše poruka sa svih strana „volite sebe“ a koje se koriste na veoma iskrivljen i pokvaren način. Ne da „voliš sebe“ tako da iskoristiš drugog, da ga povrediš, uvrediš. Mada ljudi se tako lako nađu uvređeni. Zapravo veoma lako, jer smo došli do tog stadijuma kad je svako sebi centar sveta. Danas se svako trudi da bude važan. Upravo te poruke „voli sebe“ povlače sa sobom gomilu negativnih efekata kao što je taj – ja sam bitan. „Ne možeš tako sa mnom, ja sam bitan“. Mora da se napravi ta razlika između narcisoidne ili egocentrične i osobe koja je prirodna. Veoma je teško biti prirodan. Biti prirodan u smislu, sada sam srećan ili jako tužan pa se i ponašam u skladu sa tim. Ako sam srećan zaista ću to i biti, bez zadrške. Međutim, ljudi kalkulišu, posmatraju, ispunjavaju tuđa očekivanja i onda su totalno neprirodni. Zauzimaju pozu takvu, da izgledaju što lepše a uvek će nekome biti ružni. Teška priča ali istinita.

Koliko ljudi toliko ćudi, sto ljudi sto ludi. Svi su ludi. „U ovom gradu svi su ludi“. Da li ste primetili kako je u današnje vreme baš kul kad si „lud“. Ali ne lud u smislu dijagnoze več onako, mogu slobodno reći „biti u trendu“ lud. Praviš gluposti, lupaš gluposti, totalno si u trendu. U kafani si najglasniji, najviše piješ, najteže se trezniš, zabavljaš ortake. Tvoji vicevi su najsmešniji zato što su najluđi. To su ti tinejdžerski nivoi kojima se kreću i stariji ljudi, jer su „ludi“. Fora je u tome što oni i dalje nisu prirodni, jer ispunjavaju tuđa očekivanja, ili bar žele da ih ispune kako bi postali bitan deo ekipe.

Nema ništa lepše od osećaja pripadnosti i nema ništa gore od osećaja odbačenosti. Zato se postavljamo kako se postavljamo, zato se smejemo kako se smejemo zato smo ludi kad je potrebno i normalni kad je očekivano.

 

 

Advertisements

Osveta je najbolja kad uopšte nije servirana

„Osveta se servira hladna“. Dakle, onda, kada si potpuno zaboravljen. Tada se pojaviš. Jer, „ko se zadnji smeje, najslađe se smeje“. Opet se obmanjujemo, ah, tako lepo to radimo.

Najbolje ćeš se osvetiti ljudima, tako što ih zaboraviš. Tako što im oprostiš, oprostiš im a onda oprostiš sebi što si im oprostio i onda ih zaboraviš. Kao da nisu postojali.

Zamisli koliko nekoga može da zaboli činjenica da je zaboravljen, da više nije bitan, da više nema nečiju pažnju. Pa zar to nije najbolji „tip osvete“. Pogotovo oni kraljevi i kraljice drame, koji uživaju u teatralnosti, zamisli koliko je za njih pogubno kad spustiš zavesu. Jako je važno da smo važni. I kad iz nekog razloga to više nismo, onda smo jako povređeni. Oh, kako je samo mogla, kako je samo mogao. Potrošimo vreme, razmišjlajući o tome šta se desilo, kako se desilo, zašto… I tako vreme prolazi. Onda se naljutimo. Onda osetimo veliku ambiciju da tom nekom pokažemo kako smo bolji čovek. Analiziramo, pravimo strategije, smišljamo planove, ulažemo energiju u nešto nama jako bitno a čiji deo više nismo. Igramo igru sami sa sobom. Nešto se kao dešava. Čemu sve to ako druga strana više ne učestvuje? Za svađu je potrebno dve persone najmanje. Ako jedan odustane, ko ostaje da se svađa i vodi raspravu? Okreneš leđa, zatvoriš vrata, kažeš – hvala lepo.

Ali ne, hoćeš da tvoja bude zadnja, da ti budeš pobednik. Protiv koga se takmičiš?

Ljubav i mržnja, uvek spomenute u istom kontekstu i kao dve strane istog novčića koji obrćemo kako želimo, emocije koje uvek povezujemo i upoređujemo. U razgovoru sa drugim ljudima, dolazim do zaključka da im je svejedno da li ih neko voli ili mrzi – bitno je da ima emocije, da postoji reakcija. Sasvim je logično da je izlaz iz ovog začaranog kruga – ravnodušnost. Istinska ravnodušnost. Izostanak, prekid interesovanja i ulaganje bilo kakvog napora. Skrenut pogled na drugu stranu. Prelazak u drugu traku. Odustajanje od bilo kakvog uplitanja u dalje priče. Fokus na nove zanimljive ljude, stvari, situacije. Ona istinska ravnodušnost, u kojoj nema laganja samog sebe. Ono kada shvatiš gde ti ide energija.

Zamisli da nije bilo toliko ljudi koji su te razočarali, povredili, uvredili, gde bi pokupio toliko iskustvo? A i sa druge strane, ljudi koji su te voleli, motivisali, bodrili, bili tu? Dve strane uvek postoje, kojoj ćeš dati svoju pažnju?

Budimo realni, da li smo ikada nekog zaista zaboravili? Ostaje iskustvo, pozitivno ili negativno i memorija odnosno uspomena, sećanje. Mada ne bih poistovetila memoriju i uspomenu. Memorija ostaje kao utisak, zabeležen u telu i mislima i onda je dovoljan samo jedan okidač da nas vrati u iskustvo. Recimo, pogode te reči određene pesme ili sAma pesma. Ili određena rečenica, mesto. Uspomena me asocira na svesno vraćanje u prošlost. Oživljavamo nešto što je iza nas, bez obzira da li je lepa ili ne. S obzirom da se sećamo i lepih i ružnih događaja i ljudi, možemo li se odlučiti na svesnu selekciju? Upravo zbog tih okidača na koje reagujemo a koji su povezani sa određenom situacijom, verovatno i ne. Vrati se kao flashback.  Da li se vrati zato što je potisnuto ili samo zato što je nekada registrovano u telu i mislima i tako je ostalo kao memorija?

U svakom slučaju, osveta je možda najbolja kada nije servirana. Bilo bi poželjno da se prevaziđe i izbaci iz upotrebe. Nikome ne koristi, bar ne u toj formi u kojoj se javlja i sa energijom koju nosi. Osvetiti se znači uzvratiti nekome zlo. I tako može u beskraj, a čemu?

 

 

Aforizmi 8

  • Pravi su mađioničari. Pokrali su nas dok smo im aplaudirali.
  • Nije čudo što i mrtima stižu pozivi za glasanje nego što se odazivaju.
  • Nekada kad bi te svrbeo levi dlan verovao bi da ćeš dobiti pare, danas, prvo posumnjaš da si dobio šugu.
  • Dao sam autogol. To je bio jedini način da se vidi da igram.
  • Oprostio bih joj što je ušao đavo u nju, da se to nije ponavljalo.

(Vladislav Vlahović)

  • Srećom, živ sam. Nikad nisam imao prilike da umrem od sreće.
  • Nisam vatreni pristalica napretka. Navikao sam da živim u svojoj zemlji.
  • Mladi se ugledaju na starije. I oni su nezaposleni.
  • Svakodnevno porodično nasilje ne prijavljujem. Radi mira u kući.
  • Ne tražim da mi bude sve bolje i bolje. Zadovoljio bih se i time da mi bude bolje samo ono čime nisam zadovoljan.

(Milen Milivojević)

  • Jebeš ti taj narod koji živi psećim životom, a nit laje, nit ujeda!
  • Veoma teško se prilagođavamo promenama. Ovi već dugo seru po nama, a mi i dalje izgledamo kao popišani.
  • Jednog dana će i ratne operacije moći da se izvode bez krvi. Laserskim putem.
  • Odrekli smo se slobode štampe. Preko novina.
  • Naš patriotizam je ponekad toliko velik da prevazilazi granice naše zemlje!
  • Da moram danas ponovo da izaberem zanimanje, pre bih bio vođa bande, nego profesor fakulteta, ne zbog para, nego zbog ugleda…
  • Ne mogu ovde svi da tonu dublje od dna. To mogu samo najbolji!
  • Prst je glavi najbolji oslonac. Samo ga treba staviti na čelo.
  • Vođi svaka čast! Uspeo je da zaposli mnogo naših mladih ljudi, i to širom sveta!
  • Iako imaju odlične rezultate rada, naša država se jako loše odnosi prema lopovima. Potpuno ih ignoriše.
  • Dokle ćemo, bre, više da uvozimo škart?! Pa, umemo valjda to i sami da napravimo.

(Ninus Nestorović)

  • Volim te ko sina, poštujem ko oca, a mrzim ko brata!
  • Načitane preslišavaju!
  • Ono što drugima mogu da oprostim, to i sebi mogu da dozvolim.
  • Krade se u celoj zemlji. Dakle, u granicama zakona.
  • Priča se da smo nebeski narod, ali sumnjam da smo baš mi pali s Marsa!
  • Stala mi je na žulj. Blizina je učinila svoje!

(Radmilo Mićković)

 

Izvor: Časopis Jež

Kako saznati istinu o čoveku

​Želiš da saznaš istinu o čoveku? Isprovociraj ga.

A ajde nemoj da ga provociraš, nego mu pruži poštovanje i ljubav, pa da vidiš onda kako će se ponašati. Što toliko volimo da tražimo zlo u ljudima, njihove mane, nedostatke, ČEKAMO DA OTKRIJE PRAVO LICE. Zamisli, nervozan je, nenaspavan, ima svojih briga, pun je strahova i onda ti dođeš i isprovociraš ga i onda on istrese svoj bes ka tebi i onda je on pokazao pravo lice… Ma daj.
Ne  postoji pravo lice. Reagujemo i ponašamo se u skladu sa svojim potrebama. Možda zvuči surovo ali je tako.
Čovek koji je srećan, voljen, ispunjen, zadovoljan, nikada neće pokazati to „pravo lice“ koje se otkrije onda kada je „isprovociran“ jer nikada neće reagovati na provokaciju, bar ne onako kako se očekuje, da divlja, da plače, da se brani, da pokaže sujetu, šta god.
Već sam pisala o tome, čim ti više ne odgovara nečije ponašanje, odmah dolaziš do zaključka kako se taj neko promenio i sad više nije dobar, ne ispunjava kriterijume dakle, loš je čovek? Sad je odjednom loš čovek?
O.k, neko te izda, prevari, „zabije nož u leđa“. To su već drugačije priče, ali opet imaju istu poentu. To je osoba kojoj si dozvolio da ti se približi. Imao si poverenja u nju, igrom slučaja ta osoba te slagala, prevarila. Ali, da li je to dugogodišnji prijatelj ili neko koga poznaješ par godina ili par meseci? Uopšte nije bitno, ljudi se menjaju i tačno energetski možeš da osetiš koliko ti neko prija ili ne. Osećamo sve, e sad, pitanje je koliko taj osećaj i ignorišemo.
Nije prijateljstvo povremeno ispijanje kafe u kafiću uz trivijalne razgovore. Meni nije. I posle kažeš, vidi ispričao je ili ispričala moju tajnu.
Nije ljubav samo seks ili poljupci a bez dugih i inspirativnih razgovora, gde ste golih tela ali ne i duša.
Jednostavno, pratimo i osećamo sve a u skladu sa sopstvenim potrebama. Ispunjavamo sopstvene kriterijume i ako se neko uklapa u njih onda je dobar, a ako ne onda je loš. Ako je neko dobar dok nam odgovara, ne znači da je loš kad prestane da se ponaša onako kako nama odgovara.
Što se tiče zabijanja noža u leđa, jednostavno možeš da vidiš po priči, po stavu, po ponašanju šta možeš da očekuješ. Samo je potrebno da slušaš. Problem je što ne slušamo, već samo govorimo. Ja pa ja. Ja, ja, ja, a ajde sad ti, dok se ne setim šta ti još nisam rekla.
Sve ovo sam već rekla u tekstu Toksični ljudi, ali eto opet imam inspiraciju da razglabam.

Šta radite kad nemate vremena?

“Izvini, nemam vremena, imam mnogo posla, obaveza.“ Ne, nego, izvini, nemam sad vremena za tebe, nisi mi prioritet. Zašto ljudi, što bi rekli – ne nazivaju stvari pravim imenom. Iz pristojnosti? Da ne uvredimo nekoga? Hajde da nafilujemo izvinjenje – izvini, ja zaista želim da ti se posvetim ali nemam vremena. Mislim, molim Vas, koju četkicu za farbanje koristite? Koliko kontradiktornosti u jednoj rečenici.

Prva stvar – posvećujemo se aktivnostima, stvarima, ljudima kojima zaista želimo. I mislim da se to zove uspešno bavljenje svojim životom. Jer, se zaista i posvećujemo stvarima koje su nam bitne. Bitno ti je da odeš na posao, da zaradiš za stan, hranu, provod. Bitno ti je da provedeš vreme sa voljenom osobom, ona ti pruža ljubav, podršku, nežnost, razumevanje, sex. Bitno ti je da popiješ piće sa bliskim društvom, smejete se,  uživate.

Stvar je u tome – što smo stariji, da ne kažem veći, taj krug prioriteta se sužava i to je sasvim normalno.

Često, čak između dve bitne stvari moramo da biramo. I opet se odlučimo za onu koja nam više odgovara, leži.

Ako će to neko povezati sa sebičnošću, o.k budimo sebični. Ali budimo iskreni. Vagamo na jednu pa na drugu stranu a osećamo se kao žrtve, jer, kad činiš jednu stvar, zanemaruješ drugu. Pa, to je logično ali ne vidim ništa loše u tome, s obzirom na postavljene prioritete. Posmatram sebe, nekim ljudima zaista želim da pružim pažnju, ali nekada, jer sad imam preča posla. Čak i da mi je preči posao da sedim kod kuće, buljim u telefon i pijem kafu. Nisam asocijalna, samo volim da uživam u sopstvenom društvu. Da li se i Vama čini da sve manje vremena provodimo u sopstvenom društvu? A to je, po mom mišljenju, najbitnije društvo koje ćemo ikada imati.

Kulturna nekultura

Imam utisak da čovek postaje, transformiše se, u sve manjeg čoveka. Umesto da napreduje on čak ne ide unazad, nego nestaje, nema ga. Gde je čovek? A ja sve želim da vidim prijateljska lica, empatiju, razumevanje. Što više moći ima u svojim rukama, željan kontrole, to je njegov smisao za lepotu života nepojmljiv.

„Ništa nije sveto, sve je bruto i neto, sve je zabava.“ Sve je profit i interes.
Izgleda da je čovek izmislio pojam „kultura“ da bi mogao da joj se ruga. Da bi mogao da je ismeva. Svet je pun kontrasta, jasno, ali divno kako čovek pristupi kristalizaciji tog kontrasta do srži, do krvi. Dobar ili zao. Siromašan ili bogat. Slavan ili nepoznat. Gladan ili sit.
Što je kulturniji, to je veća šansa da bude osuđen na propast. Znate šta, džabe tebi novac za pozorišnu kartu, kad ne umeš da se ponašaš kulturno u ustanovi koja je predviđena da te bar na neki nivo uzdigne. Ali neki ljudi tamo idu zato što je to kul i trendi.
Sad mi je pala na pamet ona akcija, da ne kažem pokušaj dovođenja nekog reda u gradske autobuse. Na prvim i zadnjim vratima ulaz, na srednjim izlaz. Kako je to protumačeno? „Neće meni niko da određuje na koja vrata ću ući i izaći, vidi kako prave debile od nas.“ A vidim sistem anarhije je uvek pun pogodak. I svaki put se probijaš laktom jer ne možeš da izađeš iz autobusa od čoveka koji ne ume da ti ostavi prostora nego hoće preko tebe da uđe, a malo mu fali da te preskoči. Jezivije mi je guranje, gužvanje u autobusu, kada ponestaje vazduha, ali za to je krivo kašnjenje ali nekultura nastaje kada si toliko bitan baja da mora da uđeš iako nema više mesta ni za dlaku.
Nije kulturno ni kada nemaš dovoljno strpljenja da čekaš svoj red, nego gledaš na koju prevaru što pre da se proguraš. Uh, nervozne bubice.
A ni dobar dan ni doviđenja, prijatno, molim te, izvini, hvala. Ove reči će uskoro postati arhaizmi. U šta se tek pretvaraju buduće generacije, u robote bez emocija, koje pokreće animalni instikt. Samo da oni budu zadovoljeni makar to značilo ugroziti tuđe postojanje. Samo kidanje, pokazivanje zuba, kao da je to jedini način da se pokaže da si jak.

Aforizmi 7

  • Jedan deo ljudi radi a ne misli a drugi deo misli a ne radi.
  • Doktori imaju jednu veliku prednost; kada naprave grešku oni je jednostavno pokopaju.
  • Cela planeta se okreće jedino naša zemlja ne mrda.
  • Od vlasti ne može da se živi.
  • Optimizam je koristan čak i kad je nerealan.
  • Narod plače a vlast misli da ga je nasmejala do suza. (Predrag Pjević)
  • Otkako su mi skresali drvo života nemam na čemu ni da se obesim! (Radmilo Mićković)
  • Problem ide tamo gde kažu: nema problema.
  • Žene se dele na udovice i one koje rade na tome.
  • Imam živce ko sajle za lift.

  • Strah voli ljude koji su kost i koža! Lakše ulazi u kosti.
  • Ima pisaca koji su pravo đubre, a misle da su veštačko.
  • Da nije izmišljeno, trebalo bi to stvoriti.Sa rastom sujete raste i njen jezik.

    (Anđelko Erdeljanin)

  • Svaki dan idem u biro za zapošljavanje. Svi misle da sam tamo zaposlen.
  • Veliki sam borac protiv gladi. Stalno bih nešto jeo.
  • Zakon jačeg mi ne dozvoljava da ispoljim svoje sposobnosti.

    (Milen Milivojević)

 

Izvor: Časopis Jež i/ili internet (zamisli)