„Who cares“ dugme na fejsu?

Zamislite kada bi zaista postojalo “dislike” dugme ili “who cares” ili “so what” dugme na fejsbuku. Već je poznato da se oko nekih tema može dići prašina na fejsu, ljudi pišu kilometarske komentare, svako ima svoje mišljenje i svađaju se i bez tog dugmenceta recimo “dislike”. Jurimo lajkove, volimo da ih je što više, osećamo se bolje, osećamo se prihvaćeno i priznato.

Fejs se stalno ažurira, apdejtuje, apgrejduje i sad i pored dugmenceta “like” možemo da izaberemo još nekoliko emotikona među kojima je i jedan što se ljuti. Može li on zameniti “dislike”?

Odavno ne postoje konstruktivne diskusije. Uvek se jedna strana oseća napadnuto, ugroženo. Iskreno, mene fasciniraju kilometarski komentari. I kako neko ko ispiše toliki komentar da ne bude isprovociran odgovorom drugog koji je možda suprotnog mišljenja i  stava. Pa onda kreće pametovanje i nadmudrivanje. A tu nema razumevanja i poštovanja i niko ništa novo ne može da nauči.

Nego, skrenula sam sad sa teme. Dugme tipa “so what” nije potrebno iz više razloga. Ako smo na društvenoj mreži koja je novi vid komunikacije, logično je da  želimo da nam to internet okruženje bude prijatno. Neko je dovoljno frustriran što nije sakupio dovoljno lajkova a zamislite još da dobije dislike???

Između ostalog, ljudi kreiraju svoje profile, dele mišljenja, muziku, fotografije, snimke. Različit sadržaj, koji nije uvek svima zanimljiv i zato, srećom, postoje opcije “hide”, pa i “unfriend” a u najgorem ili najboljem slučaju “block”. Jednostavno možete kontrolisati šta Vam se pojavljuje na početnoj strani. Zato, nema potrebe za širenjem negativne energije. Želimo da se dopadnemo i budemo interesantni a ako ne to, onda bar volimo da delimo sadržaj na društvenim mrežama iz drugih razloga, kojih god. Poenta je da to međusobno podržavanje i komentarisanje jednostavno prija. Bez obzira što se stvara lažan osećaj identiteta, jer mi možemo biti bilo KO na internetu, ne fokusiram se sada na to, već na odnose na društvenim mrežama. Imaš prava na mišljenje, stav i ukus i tužno je kad ne poštuješ drugog koji misli drugačije a očekuješ poštovanje.

Baciti se u izolaciju

Došla sam do još jednog teksta o društvenim mrežama, sa kojim bih želela da završim sa tim, ali nikad ne reci nikad. Moje mišljenje o Tviteru neki već znaju. Uvek sam se pitala šta ljudi rade bez fejsbuka??? Ustvari, u početku sam pružala otpor toj društvenoj mreži a na kraju popustila i zaljubila se. Da, veliki fan sam postala. A od tada postavljam pitanje, šta ljudi rade bez fejsa??? Jer, više sati dnevno provoditi tamo uz komentare – da vidim još ovo, ima li šta novo…teško da može da se zameni nečim drugim. Dakle, kao veliki obožavatelj Fejsbuka koji se radovao svakoj njegovoj promeni, apdejtu, nadogradnji, proširenju itd sada govorim iz druge perspektive. Kao što rekoh, smatram ga veoma lično, kao i ovaj svoj blog. Kao i svaka društvena mreža ima prednosti a i mane. Prednost je ta što su ti informacije lako dostupne, lako se informišeš o nekim bitnim događajima koji ti znače ili o nekom prijatelju. Mana je što stvara iluziju zajednice i pripadnosti. I to veliku iluziju. Misliš da si sa nekim u komunikaciji, da održavaš neku vezu i kontakt. Misliš da si sa nekim u kontaktu ako mu lajkuješ sliku, status a ne sećaš se da li imaš njegov/njen broj telefona ili kad se zadnji put popili kafu ili se čuli uopšte. A o prijateljima prijatelja da i ne govorim pošto već jesam, kao i o listi prijatelja. Sve smo bliži na tom fejsu a ustvari sve smo dalji. Samo ta iluzija o dobrom društvu održava. Mogu da kažem da svaki put kada bih preko statusa zatražila savet ili pomoć, nikad je nisam dobila, nikada. Bar ne od ljudi sa kojima se inače ne viđam više. Znači, poenta fejsa – misliš da postojiš jer ga imaš. Stvaraš sliku o sebi u iluzornom društvu koje je tu iz lične promocije, baš kao i ti. E, vidite kako se super provodim, mnogo mi je dobro. Zapravo, baš ih briga kako se provodiš kao što tebe baš briga kako se oni provode.