Razgovor

-​Zašto to sebi radiš?

-Zato što ga volim.
-Ne, ti ne voliš njega, voliš osećaj koji budi u tebi.
-Misliš? Ali bez njega nema tog osećaja.
-Samo ti se čini… Biće još leptirića u stomaku… sa nekim drugim.
-Ali Ja želim Njega!
-Da, ali on ne želi tebe. Zar ti to već nije jasno? Šta još treba da uradi da se osvestiš? Da te voli hrlio bi ga tebi, trčao bi ka tebi, ne bi te nikada pustio, borio bi se za tebe, činio bi sve da se osećaš voljeno.
-Ali on to i čini!
-Misliš, činio je? Do jednog trenutka. Vidiš kako u momentu ta ljubav isklizne, neprimetno, podmuklo… kako to objašnjavaš?
-Ne znam… Mislila sam da razgovaramo o svemu, da se razumemo.
-To je ono što je bilo. Šta će biti sada? Zar ćeš gaziti sebe? Što glumiš žrtvu? Tvoj obraz je čist, nemoj ga prljati suvišnim razgovorima, forsiranim odgovorima. Pusti.
-Učinila sam sve što sam mogla. Previše sam se dala.
-To je tačno. Mada to i nije toliko loše, baš zato što si se dala toliko znaš da si čista u svojim namerama i da je vreme da ideš dalje.

Znam da ne znam

​Zagorčaću ti život. Ali, nemoj me pogrešno shvatiti. Ne zato što ja tako želim već zato što ti tako želiš. Pružila sam ti sve, sve ono o čemu sanjaš, ono što želiš. Najslađe voće, najprijatniju toplinu, najdivnije zagrljaje, najiskrenije priče, najvrednije vreme. Sve ono sa prefiksom „naj“.

Najveće ljubavi najviše bole. Najviše se vole.
Tu nema greške. Tu ima samo izbora. U jednom trenutku si moj izbor a ja tvoj. Činimo savršenu celinu. Potpuni smo zajedno. Svaki rastanak boli. Najviše se voli.
Predati nekom svoju dušu, najveća i najslađa žrtva. Ali, svesna. U svakom trenutku čarolija može da nestane. Ako tako izabereš. Jer, sve je izbor.
Izaberi divne trenutke i čuvaj ih sa mnom. Ili bolje nemoj, kako želiš. Zagorčaću ti život, ne zato što to želim, već zato što ti to sam sebi radiš. Ako me odbaciš ostaje ti praznina jer, uz mene ti si celina.
Ljubavi dođu, ljubavi prođu a ostaješ ti a ostajem ja. Negde sa nekim drugim ili drugom, tražimo taj čarobni krug, da se uhvatimo za njega ponovo.
Ne postoji krivica. Postoje samo nesporazumi onda kada govorimo drugačijim stavovima. Da li je tu kraj putovanja? Izbor je na meni a i na tebi.
Ne možeš zadržati ono što nije tvoje. Ali kako to nešto što je bilo tvoje odjednom postaje strano i nepoznato? Koja se to nit prekine? Ima li odgovora? Nećeš mi dati odgovor.
Ne znam. Najlakše je reći ne znam. Ne znam za sva ćutanja. Ne znam za sve nedoumice i preispitivanja. Ne znam za sopstvene nesigurnosti. Ne znam za kad je prestalo. Ali opet, traži se krivac. Kao da je zločin ukrasti nečije srce. Što si dozvolio da ga neko uzme? Zapravo, poklonio si ga, iskreno, uz potpuno poverenje. Dakle, niko nije kriv.
Zagorčaću ti život, jer ćeš shvatiti da ti nedostaje ono čega nema više a što je bilo uz tebe nenametljivo, kao krila anđela, neizmerna podrška, oslonac. Nisam ja kriva, nisi ni ti, kriv je… ne znam.

Kako saznati istinu o čoveku

​Želiš da saznaš istinu o čoveku? Isprovociraj ga.

A ajde nemoj da ga provociraš, nego mu pruži poštovanje i ljubav, pa da vidiš onda kako će se ponašati. Što toliko volimo da tražimo zlo u ljudima, njihove mane, nedostatke, ČEKAMO DA OTKRIJE PRAVO LICE. Zamisli, nervozan je, nenaspavan, ima svojih briga, pun je strahova i onda ti dođeš i isprovociraš ga i onda on istrese svoj bes ka tebi i onda je on pokazao pravo lice… Ma daj.
Ne  postoji pravo lice. Reagujemo i ponašamo se u skladu sa svojim potrebama. Možda zvuči surovo ali je tako.
Čovek koji je srećan, voljen, ispunjen, zadovoljan, nikada neće pokazati to „pravo lice“ koje se otkrije onda kada je „isprovociran“ jer nikada neće reagovati na provokaciju, bar ne onako kako se očekuje, da divlja, da plače, da se brani, da pokaže sujetu, šta god.
Već sam pisala o tome, čim ti više ne odgovara nečije ponašanje, odmah dolaziš do zaključka kako se taj neko promenio i sad više nije dobar, ne ispunjava kriterijume dakle, loš je čovek? Sad je odjednom loš čovek?
O.k, neko te izda, prevari, „zabije nož u leđa“. To su već drugačije priče, ali opet imaju istu poentu. To je osoba kojoj si dozvolio da ti se približi. Imao si poverenja u nju, igrom slučaja ta osoba te slagala, prevarila. Ali, da li je to dugogodišnji prijatelj ili neko koga poznaješ par godina ili par meseci? Uopšte nije bitno, ljudi se menjaju i tačno energetski možeš da osetiš koliko ti neko prija ili ne. Osećamo sve, e sad, pitanje je koliko taj osećaj i ignorišemo.
Nije prijateljstvo povremeno ispijanje kafe u kafiću uz trivijalne razgovore. Meni nije. I posle kažeš, vidi ispričao je ili ispričala moju tajnu.
Nije ljubav samo seks ili poljupci a bez dugih i inspirativnih razgovora, gde ste golih tela ali ne i duša.
Jednostavno, pratimo i osećamo sve a u skladu sa sopstvenim potrebama. Ispunjavamo sopstvene kriterijume i ako se neko uklapa u njih onda je dobar, a ako ne onda je loš. Ako je neko dobar dok nam odgovara, ne znači da je loš kad prestane da se ponaša onako kako nama odgovara.
Što se tiče zabijanja noža u leđa, jednostavno možeš da vidiš po priči, po stavu, po ponašanju šta možeš da očekuješ. Samo je potrebno da slušaš. Problem je što ne slušamo, već samo govorimo. Ja pa ja. Ja, ja, ja, a ajde sad ti, dok se ne setim šta ti još nisam rekla.
Sve ovo sam već rekla u tekstu Toksični ljudi, ali eto opet imam inspiraciju da razglabam.

30 day blog challenge / Dan 11. – Šta mi znači ljubav?

Samo lagano, jedan dan promašen manje-više, al bitno je da se ide dalje. 😉

Pisala sam više puta o ljubavi, i opet ću ako treba, ali ću ovu temu iskoristiti u pravom trenutku. Dobila sam na poklon, od sestre pre neki dan knjigu, mog omiljenog bića, ovoga puta Osho – Biti zaljubljen. Poznato je da Osho nije pisao svoje knjige, već da su te knjige nastale uz pomoć gomilu intervjua, audio snimaka, sastanaka, i sve se to može čuti na jutjubu kao i na zvaničnom sajtu. Kad sam krenula da je čitam, već mi je sve poznato jer sam čula ali nije loše imati i zapisano i pročitati više puta. Prekucaću Vam uvod, možda Vas zaintrigira ali znam da Vas neće ostaviti ravnodušnima. 😀 Uživajte!

Šta je to ljubav?

Nažalost, moramo da postavimo ovo pitanje. Po prirodi stvari, svako bi trebalo da zna šta je ljubav. Ali zapravo niko ne zna, ili tek poneko zna šta je to ljubav.  Ljubav je došla u grupu iskustava koje retko imamo.  Jeste, o njoj se priča. O njoj se snimaju filmovi i pišu knjige, o njoj se komponuju pesme, videćete je na televiziji, slušati o njoj na radiju, čitati u novinama – postoji velika industrija koja vam pokazuje šta je to ljubav.  Mnogo ljudi je uključeno u industriju koja pomaže drugim ljudima da shvate šta je to ljubav. Ljubav, međutim i dalje ostaje nepoznat fenomen.  A trebalo bi da bude jedan od onih koje najbolje poznajemo.

To je isto kao kad bi neko pitao: „Šta je to hrana?“ Zar se ne biste iznenadili ako bi vam neko prišao  i postavio to pitanje? Pitanje bi bilo značajno samo za nekoga ko je gladovao od samog početka i ko nikada nije okusio hranu. To pitanje je isto kao i pitanje – „Šta je to ljubav?“

Ljubav je hrana za dušu, ali vas stalno izgladnjuju. Vaša duša nikada nije osetila ljubav, tako da ne znate njen ukus. Pitanje je, dakle, važno, ali zlosrećno.  Telo dobija hranu, tako da nastavlja da živi; duša, međutim, još nije dobila hranu, tako  da je mrtva, ili još nije rođena, ili je večito na samrti.

Svi se mi rađamo potpuno opremljeni i potpuno sposobni da volimo i budemo voljeni. Svako dete je po rođenju ispunjeno ljubavlju i savršeno dobro zna šta je to. Detetu nema potrebe da govorite šta je to ljubav. Problem se, međutim, rađa jer majka i otac i ne znaju šta je to ljubav. Nijedno dete ne dobija roditelje kakve zaslužuje – nijedno dete nikada ne dobije roditelje kakve zaslužuje; takvi roditelji jednostavno ne postoje na ovom svetu.  Do trenutka kada i samo postane roditelj i to dete će izgubiti sposobnost da voli.

***

Dete se rađa kao ljubav, dete je stvoreno od onoga što se zove ljubav. Ali roditelji ne mogu da daju ljubav. Oni imaju sopstvene probleme – njih nisu voleli njihovi roditelji. Oni mogu da kažu – mi te mnogo volimo – ali ono što oni zapravo rade nije ljubav. Način na koji se ponašaju,  način na koji tretiraju dete je uvredljiv, tu nema poštovanja. Nijedan roditelj ne poštuje dete. Ko još razmišlja o poštovanju deteta? Dete se čak i ne smatra osobom. Dete se smatra problemom. Ako je mirno, onda je dobro; ako ne vrišti ili ne pravi haos, dobro je; ako se jednostavno sklanja sa puta roditeljima, savršeno je dobro. Takvo bi dete trebalo da bude. Ali, tu nema ni poštovanja ni ljubavi.

Roditelji ne znaju šta je to ljubav. Supruga ne voli svog supruga, suprug ne voli svoju suprugu.  Ljubav između njih ne postoji – umesto nje tu su dominacija, posesivnost, ljubomora i svakakvi otrovi koji uništavaju ljubav. Ljubav je krhki cvet- Mora se čuvati, jačati, zalivati – tek nakon toga postaje jaka. A detetova ljubav je veoma krhka što je i prirodno jer je i dete krhko, njegovo telo je krhko. Da li mislite da bi dete moglo da preživi da ga ostavite samo? Pomislite samo koliko je čovekovo dete bespomoćno – ako ga ostavite samo, skoro je nemoguće da preživi. Umreće, a to se dešava i sa ljubavlju, ljubav je napuštena, niko ne vodi računa o njoj.

Roditelji ne mogu da vole, oni ne znaju šta je to ljubav, njih ljubav nikada nije obuzela. Setite se samo svojih roditelja i zapamtite; ja ne kažem da su oni odgovorni. Oni su žrtve baš kao i vi; i njihovi roditelji su bili takvi. I tako unazad… možete da se vratite do vremena Adama i Eve i samog Boga! Izgleda da ni sam Bog otac nije poštovao Adama i Evu. Zato im je naređivao od samog početka: „Uradi ovo“ i „Nemoj da radiš ono“. Počeo je da radi iste gluposti kao i svaki roditelj. „Nemojte da jedete voće sa ovog drveta.“ A kada je Adam pojeo tu voćku, Bog Otac se toliko naljutio da je izbacio Adama i Evu iz raja. Taj momenat izbacivanja je uvek prisutan i svaki roditelj preti da će oterati dete, da će ga izbaciti. „Ako ne slušaš, ako se ne ponašaš lepo, izbaciću te.“ Dete se, naravno, plaši. Izbaciće ga? U ovaj divlji svet? Tada počinje da pravi kompromise. Dete polako postaje prepredeno i počinje da manipuliše. Ono ne želi da se nasmeje, ali ako je majka u blizini a ono želi mleko, nasmejaće se. To sad postaje politika – sam početak, osnove politike. Duboko u sebi dete počinje da mrzi roditelje jer ga ne poštuju; duboko u sebi postaje isfrustrirano jer ga ne vole takvog kakvo je. Od njega se očekuje da uradi određene stvari, jer samo tada će biti voljeno. Ljubav postavlja uslove; ono samo nije dostojno ničega. Prvo mora da postane dostojno i tek onda }e dobiti ljubav roditelja. I onda da bi postalo „dostojno“, dete gubi verodostojnost; ono gubi osećaj za sve svoje unutrašnje vrednosti. Gubi samopoštovanje i polako počinje da oseća krivicu. U detetu se više puta rađa pitanje: „Jesu li ovo moji pravi roditelji? Možda su me usvojili? Možda me samo zavaravaju, jer tu nema nikakve ljubavi.“ Hiljadu i jedan put ono vidi mržnju u njihovim očima, tu odvratnu mržnju na licima svojih roditelja, i to zbog takvih sitnica da ne može da razume količinu besa koju su te sitnice izazvale. Ono vidi bes svojih roditelja zbog sitnica – i ne može da veruje; to je tako nepravedno! Ali, mora da se preda, mora da se sagne, mora to da prihvati kao neophodnost. Malo-pomalo i njegova sposobnost da voli je ubijena. Ljubav raste jedino u ljubavi. Ljubavi je potreban ambijent ispunjen ljubavlju – to je najosnovnija stvar koju treba da zapamtite.

Ako majka pruža ljubav, ako otac pruža ljubav – ne samo detetu, već ako pružaju ljubav i jedno drugom, ako se u domu oseća ljubav – i dete će funkcionisati kao biće ispunjeno ljubavlju i nikada neće postaviti pitanje: „šta je to ljubav?“ Znaće to od samog početka, ona će postati njegova osnova. Ali, to se ne dešava. To se, nažalost, nije dešavalo do sada. A deca se ponašaju po uzoru na svoje roditelje – pridikuju, ulaze u svađu. Dovoljno je samo sebe da pogledate. Ako ste žena, posmatrajte – moguće je da se ponašate isto, skoro identično, kao što se vaša majka ponaša. Posmatrajte sebe kada ste sa dečkom ili suprugom: šta radite? Da li ponavljate šablon? Ako ste muškarac, obratite pažnju: šta radite? Zar se ne ponašate kao vaš otac? Zar ne radite iste besmislene stvari koje je on radio? Nekada je to u vama budilo iznenađenje – „Kako otac može to da radi?“ – a sada vi radite isto to. Ljudi ponavljaju; ljudi su imitatori. Čovek je majmun. Vi radite isto ono što su radili vaš otac ili majka, a to mora da se prekine. Tek tada ćete otkriti šta je ljubav, inače ćete ostati iskvareni.

Ne mogu da vam kažem koja je definicija ljubavi, jer ona ne postoji. Ona je jedna od onih stvari koje se ne mogu definisati, kao što je to rođenje, smrt, Bog ili meditacija. Ona je jedna od tih stvari koje se ne mogu definisati – zato ne mogu da vam dam definiciju. Ne mogu da vam kažem: „Ovo je ljubav“; ne mogu da vam je pokažem. Ona ne predstavlja vidljiv fenomen. Ne možete je secirati, ne možete je analizirati; nju samo možete da iskusite i samo kroz iskustvo možete da otkrijete šta je ona zapravo. Ja vam, međutim, mogu pokazati kako da je iskusite. Prvo što treba da uradite jeste da odbacite svoje roditelje. To ne znači da ne treba da ih poštujete, ne. Ja sam poslednja osoba koja }e da kaže tako nešto. I ne mislim da treba da se oslobodite svojih roditelja fizički, treba da se oslobodite glasova svojih roditelja koje čujete, treba da se oslobodite programa, trake koju nosite u sebi. Izbrišite ih… i prosto ćete biti iznenađeni kada vidite da ako izbacite roditelje iz svog unutrašnjeg bića, vi postajete slobodni. Prvi put ćete biti sposobni da saosećate sa roditeljima, što u suprotnom ne biste mogli; zauvek ćete ih prezirati.

Svaki čovek oseća prezir prema svojim roditeljima. Kako da ih ne prezirete kada su vas toliko povredili? A nije da su znali da vas povređuju – želeli su vam dobro, želeli su da urade sve za vaše dobro. Ali, šta mogu da urade? Nešto se neće desiti ako to samo želite. Samo dobre želje ne znače ništa. Istina je da su vam želeli dobro; u to nema sumnje; svaki roditelj želi da njegovo dete uživa u životu. Ali, šta može tu da uradi? Ni oni sami ne poznaju radost. Oni su roboti i znajući to ili ne, namerno ili nenamerno, stvoriće atmosferu u kojoj }e njihova deca, pre ili kasnije, postati roboti. Ako želite da postanete ljudsko biće, a ne robot, oslobodite se roditelja. Moraćete da budete pažljivi. Težak je to posao, naporan; ne možete stalno da ga radite. Moraćete da budete vrlo pažljivi kada je reč o vašem ponašanju. Posmatrajte i obratite pažnju kada se to javlja vaša majka, kada se javlja kroz vas – prekinite je, sklonite se od nje. Uradite nešto potpuno novo što vaša majka ne bi mogla ni da zamisli. Vaš dečko, na primer, sa sjajem u očima gleda drugu ženu. Posmatrajte sada svoje postupke. Da li radite isto ono što bi uradila vaša majka ako bi otac sa sjajem u očima gledao drugu ženu? Ako radite to, nikada nećete znati šta je ljubav, samo ćete ponavljati istu priču. Biće to isti čin koji će odigrati drugi glumci, i to je sve; isti truli čin koji se uvek iznova ponavlja. Nemojte da budete imitator, napustite scenu. Uradite nešto novo. Uradite nešto što vašoj majci ne bi ni palo na pamet. Uradite nešto što vašem ocu ne bi palo na pamet. Ova novina mora da postane deo vašeg bića i tada }ete osetiti ljubav kako vas ispunjava. Prvo što treba da uradite, dakle, jeste da se oslobodite svojih roditelja. Druga važna stvar je sledeće: Ljudi misle da mogu da vole samo onda kada nađu dostojnog partnera – glupost! Nikada ga nećete naći. Ljudi misle da će da vole samo onda kada na|u savršenog muškarca ili savršenu ženu. Glupost! Nikada ih nećete naći, jer savršena žena i savršen muškarac ne postoje. A čak i da postoje, neće ih se ticati vaša ljubav. Neće biti zainteresovani za nju.

***

Prvo morate da razumete ljubav koja je prirodni fenomen. Čak ni to niste shvatili. Prvo morate da shvatite ono što je prirodno, pa tek onda ono što je transcedentalno. Druga stvar koju treba da zapamtite jeste da ne treba da tražite savršenog muškarca ili savršenu ženu. I tu ideju su vam usadili – da nećete biti srećni ako ne nađete savršenu ženu ili savršenog muškarca. I vi tako  tražite, ne nalazite i onda ste nesrećni.

Savršenstvo nije potrebno da biste bili ispunjei ljubavlju i razvijali se. Ljubav nema ništa sa tim. Osoba ispunjena ljubavlju jednostavno voli, kao što živ čovek diše, pije, jede i spava. Baš tako jedna osoba ispunjena ljubavlju, voli. Vi ne kažete – osim ako vazduh nije savršen, nezagađen, neću da dišem. Vi dišete čak i u Los Anđelesu, dišete i u Mumbaiju. Dišete svuda, čak i kada je vazduh, zagađen, zatrovan. Vi i dalje dišete! Ne možete sebi da dopustite da ne dišete samo zato što vazduh nije onakav kakav bi trebalo da bude. Ako ste gladni, vi nešto pojedete, šta god da je. Ako u pustinji umirete od žeđi, popićete bilo šta.

***

Živ čovek ispunjen ljubavlju jednostavno voli. Ljubav predstavlja prirodnu funkciju. Ne tražite savršenstvo, u suprotnom nećete pronaći ljubav u sebi. Baš naprotiv, postaćete osoba koja ne voli. Ljudi koji traže savršenstvo su ljudi koji ne vole, to su neurotični ljudi.  Čak i ako nađu ljubavnika, oni zahtevaju savršenstvo,  i zbog tog zahteva ljubav biva  uništena. Kada muškarac zavoli ženu ili žena zavoli muškarca, zahtevi nastupaju na scenu istog trenutka. Žena počinje da zahteva od muškarca da bude savršen, samo zato što je voli. Kao da je počinio neki greh! Sada je on taj koji treba da bude savršen, on je taj koji mora da  prevaziđe svoja ograničenja – iznenada, samo zbog te žene? Zar on više ne može da bude ljudsko biće? Ili mora da bude superčovek ili će ispasti da je neki lažnjak, da je prevarant.

Naravno da je teško postati superčovek, zbog toga ljudi počinju da varaju. Počinju da se pretvaraju i igraju razne igrice. Ljudi samo igraju igrice u ime ljubavi. Druga stvar koju treba da zapamtite jeste da ne zahtevate savršenstvo. Nemate pravo da zahtevate nešto od nekoga. Ako vas neko voli, budite zahvalni, ali nemojte ništa da zahtevate – jer druga osoba nema obavezu da vas voli. Ako vas neko voli, to je čudo. Budite uzbuđeni zbog tog čuda.

Ljudi, međutim, nisu uzbuđeni. Zbog malih stvari će uništiti svaku mogućnost da ljubav opstane. Ljudi nisu mnogo zainteresovani za ljubav i njene radosti. Više ih zanimaju njihobi egoistični tripovi.

Vodite računa o svojoj radosti. Obratite pažnju na svoju radost, neka vas zanima samo vaša radost. Sve ostalo nije važno. Ljubav – kao prirodna funkcija, baš kao i disanje. Kada zavolite nekoga, nemojte da počinjete sa zahtevima, tako ćete samo zatvoriti vrata na samom početku. Nemojte ništa da očekujete. Ako vam se nešto desi, budite zahvalni. Ako ne naiđete ni na šta, to znači da nema ni potrebe za tim, da nema potrebe da nešto naiđe. To ne možete ni da očekujete.

Posmatrajte ljude, obratite pažnju kako uzimaju jedni druge zdravo za gotovo. Ako vam supruga priprema hranu, nikada joj ne zahvaljujete. Ne kažem ja da ta zahvalnost mora da bude verbalizovana, ali treba da se vidi u vašim očima. Međutim, vi se i ne trudite, uzimate to zdravo za gotovo – kao da je to njena dužnost. Ko vam je to rekao?

Ako je vaš suprug taj koji zarađuje novac, vi mu nikada ne zahvaljujete. Ne osećate nikakvu zahvalnost. „To je ono što muškarac treba da radi.“ To vi mislite.  Kako onda ljubav može da se razvija? Ljubavi je potrebna atmosfera ispunjena ljubavlju, ispunjena zahvalnošću. Ljubavi je potrebna okolina u kojoj nema zahteva, u kojoj nema očekivanja.

Umesto da mislite kako da dobijete ljubav, počnite da je pružate. Ako dajete, primićete. Drugi način ne postoji. Ljude više zanima kako da zgrabe i dobiju. Svi su zainteresovani za to da dobiju i izgleda kao da niko ne uživa u pružanju. Ljudi su izuzetno nevoljni u davanju – čak i ako daju, daju da bi dobili i sve to liči na posao. Na pogodbu. Ljudi se uvek trude da dobiju više nego što daju – to je onda dobra pogodba, dobar posao. A druga strana radi to isto.

Ljubav nije posao, tako da treba da prestanete da se ponašate kao poslovni ljudi. U suprotnom ćete propustiti i život i ljubav i sve lepo što ona donosi – jer sve što je lepo nema notu poslovnosti.

Posao je najgora stvar na svetu – nužno zlo, ali postojanje ne poznaje posao. Drveće lista, to nije posao; zvezde sijaju, to nije posao, vi ne morate da platite to i niko od vas ništa ne zahteva. Ptica vam sleti na prag i počne da peva, ali vam neće tražiti nikakav sertifikat ili neki znak zahvalnosti. Ona će da otpeva pesmu i veselo da odleti, ne ostavljajući trag za sobom.

Tako ljubav raste. Pružite i nemojte da čekate da vidite koliko možete da ugrabite. Jeste, vratiće vam se, vratiće vam se hiljadama puta više, ali to dolazi prirodno. To se vraća samo po sebi, nema potrebe da zahtevate. Kada zahtevate, nikada se ne vraća. Kada zahtevate, sprečili ste vraćanje. Dakle, pružajte. Počnite da pružate. U početku će biti teško, jer su vas celog života učili da dobijate, a ne da dajete. U početku ćete voditi rat protiv svog oklopa. Muskulatura vam je očvrsla, srce vam se zaledilo, postali ste hladni. U početku će biti teško, ali svaki korak će voditi ka sledećem i reka će malo – pomalo početi da teče.

Prvo se oslobodite svojih roditelja. Kada se oslobodite roditelja, oslobodićete se društva, oslobodićete se civilizacije, obrazovanja,  svega – jer vaši roditelji predstavljaju sve to. Postaćete pojedinac. Prvi put nećete biti deo mase, postaćete autentični pojedinac. Ostaćete sami. U tome je suština razvoja. Takva bi trebalo da bude odrasla osoba.

Odrasla osoba je ona kojoj nisu potrebni roditelji. Odrasla osoba je ona kojoj nije potreban niko da se za njega veže ili osloni. Odrasla osoba je ona osoba koja je srećna u svojoj samoći – njoj je samoća pesma, proslava. Odrasla osoba je ona koja može da bude srećna sama sa sobom. Njena samoća nije usamljenost, njena samoća predstavlja osamljenost, meditaciju.

Došao je dan kada ste morali da izađete iz materice. Da ste ostali u materici duže od devet meseci, umrli biste – i ne samo vi, i vaša majka bi umrla. Došao je dan kada ste morali da izađete iz materice; onda ste jednog dana morali da napustite porodicu, drugu matericu, da biste krenuli u školu. Onda ste jednog dana morali da napustite školu, još jednu matericu, da biste zakoračili u veliki svet. Ali, duboko u sebi ste i dalje dete. Vi ste još uvek u materici! Oko vas se nalaze slojevi i slojevi materice i vi morate da ih razbijete.

Ovo na Istoku nazivamo drugim rođenjem. Kada se rodite po drugi put, potpuno ste se oslobodili uticaja roditelja. A lepota toga je da samo osoba koja je kroz to prošla oseća zahvalnost prema svojim roditeljima. Paradoks leži u tome što samo takva osoba može da oprosti roditeljima.  Ona saoseća sa njima i voli ih, neverovatno je koliko ih razume jer su i oni patili na isti način. Takva osoba nije besna, nimalo. Možda će pustiti suzu, ali nije besna, i učiniće sve da pomogne svojim roditeljima da krenu putem bogatstva samoće, ka visinama samoće.

Postanite pojedinac, to je prva stvar. Druga stvar je da ne očekujete savršenstvo, da ne tražite i da ne zahtevate. Volite obične ljude. Običnim ljudima ništa ne fali. Obični ljudi su neobični! Svaki čovek je jedinstven; imajte poštovanja za tu jedinstvenost.

Treće – pružajte, pružajte bezuslovno – tako ćete otkriti šta je ljubav. Ja ne mogu da je definišem. Ja mogu da vam pokažem put kojim idete da biste je razvijali. Ja mogu da vam pokažem kako da zasadite ružu, zalivate je, kako da je đubrite, kako da je štitite. A onda će jednog dana, iznenada ona procvetati i ispuniće vam dom svojim mirisom. Tako se rađa ljubav.

Može brak ali da nije mrak

Traži i dobićeš. Tražila sam inspiraciju i evo je. Sledeća slika je “kriva” za ovaj tekst.

Možda. Lično, brak kao instituciju ne volim. Brak kao uslovljena kruna nekog odnosa mi se ne dopada uopšte.  Potpis na papiru, Božiji blagoslov u crkvi. I šta onda? Čovek posmatra brak kao zatvor, pogotovo muškarci i to mi je krajnje simpatično.  Odmah umisle kako će ih žena strpati u četiri zida, staviti bodljikavu žicu kroz koju pusti  struju, pa ti vidi. Mislim, nije da nema takvih slučajeva, ali ko ti je kriv što si izabrao takvu. Neki muškarci i vole takve bračne situacije. Brak podrazumeva ljubav, vernost, požrtvovanost, poštenje, poštovanje… Zapravo, sve navedeno ( a i više od toga) trebalo bi da sadrži svaka “normalna” veza. I kada se ta veza kruniše brakom, zašto dolazi do problema? Šta to klikne čoveku u glavi da pomisli da je došlo do promene. Nov život, novi nivoi odgovornosti, deca… aha, razumem. Pa onda, nema novca, posla… Dobro razmisliti pre ovako važne životne odluke. A onda kada naletimo na osobu zbog koje bismo čak zaplovili u bračne vode, mislim da je fer i korektno dobro proučiti šta brak znači i kako bismo se snašli u njemu. Naše bake i deke su se uzimali jer je to tako bilo zapoveđeno. Zavole se u braku. Kakav je to život? Živiš sa nekim koga ni ne poznaješ, žene uglavnom bile sluškinje i aparati za rađanje, jezivo. I onda, nema razvoda, zbog dece, dok ne odrastu pa onda ni tad jer postoji strah od kidanja lanaca na koje su tako slatko navikli koliko god da su ti lanci ledeni. Posle se čude nasilju u porodici. Pa kako neće biti nasilja kada uzmeš i zavežeš osobe koje već imaju marame preko očiju jer nemaju pojma jedno o drugome. A ona tema – bije me jer me voli, to je priča za sebe o tome možda drugi put a možda i nikad.

Ljubav traje večno ali i ne traje večno. Već sam pričala o tome, evo ovde.  I dalje stojim iza svake reči. Ali sada, kao što rekoh, kada smo toliko zaglibili da nam dođe da se uzmemo, kako običaji i tradicija nalažu, onda hajde da budemo sigurni u svoje postupke. Kako možemo biti sigurni, kada nam gomila informacija, misli, odluka svakodnevno prolazi kroz glavu..??? Pa, i ne možemo biti sigurni, to je život, život je nepredvidiv. A što se tiče rečenice – slabi muškarci imaju ljubavnice a oni snažni srećne porodice… Kao što rekoh možda. Jer, nikada nije isključeno da ćemo naići na nekog interesantnijeg. Ne zato što ga tražimo, već se desi. Ne opravdavam nikoga. Ako dođe do toga, pokazaćete poštovanje prema svom partneru ako ga ne prevarite. Ako iskreno razgovarate. Svi želimo da imamo nekog pored sebe koga možemo voleti, koga možemo poštovati a taj neko nam može uzvratiti istom merom. U svaki odnos bi trebalo ulagati, zamislite čak i u prijateljski. A svako ulaganje podrazumeva rizik. Rizik da ono što izgradimo, izgubimo, da nam isteče kao pesak kroz prste. Strah onda učini svoje. A ljubav je ljubav, bila ona krunisana kraljica ili neprimetni prolaznik.

U svakom slučaju, želim da pružim podršku onima koji žive u bračnoj zajednici ali i onima koji je uspešno izbegavaju.  Pogotovo onima koji su u “kritičnim” godinama, ženama kojima vreme za rađanje ističe, koje su u onoj fazi kada ih svi živi radoznali pitaju – kad će dečko, kad će svadba, kad će deca? Sve smo kao nešto mnogo urbani a ustvari će nam uvek ostati onaj ruralni pogled ka određenim temama. Pustite ljude da žive život kakav im godi. Ne moramo svi postati roditelji, neko jednostavno nije rođen za to. Da smo svi spremni da budemo roditelji, prihvatilišta za napuštenu decu ne bi postojala. Ovde ću da izuzmem decu koja ostanu bez roditelja jer roditelji poginu, umru od bolesti.. a tetke, stričevi, bake, deke ili ostala rodbina ne oseti odgovornost prema toj deci, ne oseti potrebu da ih odgaja… S t r a š n o. To je već druga tema, iako je sve povezano.

Ovo je samo moje mišljenje, mišljenje je podložno promenama. Ljubim Vas sve, širite ljubav i poštovanje.

 

 

Moji razlozi za sreću 8

Idemooooooooo dalje! 😉

2.5. Išli smo na krštenje jednog malog princa. ❤

3.5. Mnogo volim kad popijem kafu sa mamom i tetkom, a je l sam to već spominjala?

4.5. Znate li koliko traju 45 minuta na skajpu sa vašom dušom koja je daleko? Traju kao treptaj oka, ali smo bar popile kafu zajedno…

5.5. Konačno Sunce posle kišnih dana a i jedan simpatičan sms stigao. 😀

6.5. 1) Ono kad se zaljubim u pesmu a dobri ljudi na jutjubu je okače u trajanju od sat vremena. ❤

2) Je l samo imam ja taj problem da kao manijak pretražujem neke nove interesantne blogove pa onda kad naletim na neke koji mi se svide, radujem se kao malo dete?

7.5. Danas pijem neko pitko i slatko domaće belo vino, odavno nisam tako uživala u vinu.