Pitam se…

​Pitam se, pitam se tako, što da se bavim time, kad to nema veze sa mnom? Ama baš nikakve veze. Nema dodirnih tačaka. Ne postoji šansa da se susretnem sa takvim stavom. Nema razloga ni da ga odobrim pa samim tim da mislim o tome. Hmmm… Pitam se tako, gde ide ta moja energija uložena u besmisao. Pitanje, a sadrži odgovor. Sjajne stvari oko mene a ja se zalepila za tu jednu nebitnu. Kakvo gubljenje vremena. Dragocenog vremena. Gde je tu vreme uloženo u kvalitet a ne u kvantitet. Gde je tu moja priča? Gde je tu moj pravac kretanja? Kakav je ovo zastoj? Ima li nade da sednem u kola i odvezem se do bezbednog mesta. Tamo gde nisu sumnje, strahovi, patnje, predrasude. Kakve gluposti a toliko crpe energiju. Neverovatne stvari. 

Hajde da promenimo ploču. Na mom putu nema prepreka i znam tačno kuda idem. Znam šta je bitno a šta nije. Šta je meni bitno a ne nekome tamo izvan mene. Ionako je baš sve, stvar lične percepcije. Tvoja je tvoja, moja je moja. Imam prava da se ne pravdam, baš kao i ti. Gledam svoja posla, a imam dosta posla. Nema više odlaganja. Odlažeš stvari na stolicu jer te mrzi da ih spakuješ i složiš u ormar. Odatle i dotle ide sve ostalo. Odlažeš ljutnju, odlažeš sebe, odlažeš poljupce, odlažeš motivaciju. Sve odlažeš osim briga. Eh, te brige. Ne nose ništa lepo sa sobom, samo teret. Saviješ kičmu a one se nabiju na tebe. Neće da puste. Da vidimo ko je uporniji. Nemoj da se predaš.

Volja za srećom

(Idemooooooo! Ah, kako volim kada me inspirišete, a valjda smo i zato tu!)

Kaže Ivana na svom blogu (kliknite da vidite šta) a onda se u meni probudiše misli koje preleću i hoće da kažu… Previše je lako reći – budi srećan, to je put, to  je izbor. Još lakše je biti srećan, uz osvešćivanje šta je sreća. Ali, nije uvek lako. Najčešće nije. Zato što moramo da se potrudimo ili bar dozvolimo pozitivnim mislima da procvetaju u umu. Mislim, da je najbitnija volja. I, da li je tebi zaista stalo da osećaš sreću? Previše smo okruženi smećem da bismo konstantno održavali utisak dobrog raspoloženja, zato što nam je potrebno truda, motivacije i navike da se oslobodimo negativnih stvari uz koje ne možemo da napredujemo. A, najčešće smo lenji da se pokrenemo. Najčešće se vraćam dominantnim emocijama koje isplivaju svaki put kada nemam uvid odnosno ne vidim jasno kuda mi misli lutaju. Na primer, ako usmeravam sebe ka pozitivnim stvarima, odnosno radim ono što mi prija, što volim – lako ću se prebaciti u to stanje veselosti. Kada ne usmeravam sebe svesno ka pozitivi, vrlo lako padnem u dosadu, u stare šablone, u lenjost… V e o m a sam lenja. Zapravo, volim da klizim u zoni komfora. Vraćam se poznatim situacijama, poznatim ljudima, poznatim mestima. Volim da probam i nešto novo ali za to moram biti u dobrom raspoloženju. Znači, kad sam već kod te čuvene zone komfora u toj čuvenoj zoni (a svi je imamo) reagujem i ponašam se onako kako sam već iskusila a da mi se dopalo. To je teritorija u kojoj sam kao kod kuće. Na primer, moja zona komfora je i situacija u kojoj upoznajem neke nove ljude, na nekoj žurci, dok je nekom ta situacija potpuno neprijatna.

Sa druge strane, inspirisala  me je i Anđelija koja je tako jasno opisala emocionalnu zavisnost. Tako da, postoje prepreke u samorazvoju i samootkrivanju, ali zar onda nije zabavnije? Verovatno da nije, pogotovo ako želiš sve na gotovo. Instant zadovoljstva, instant uspesi. I pitanje šta te zaista čini srećnim i da li je to tvoja želja ili tuđa.

Sa svih strana pozitivne poruke i trend ka samopomoći. Kao da su suze i patnja i tuga toksični, jesu ali postoji i svetlo i mrak. Veštačko održavanje sreće je po mom mišljenju toksičnije nego povremeni napadi besa, izlivi tuge, neraspoloženja… Objasnite ženi u pms-u da i u tom trenutku blista od sreće. Mislim da sreća ne znači biti konstantno ushićen, već pored toga osećati i mir i spokoj. Dakle, kad pređeš preko lenjosti i zaroniš u aktivno bavljenje svojim životom, mislim da je sasvim o.k imati strpljenja pa i “pogrešiti” hiljadu puta. Ako smo već od krvi i mesa onda smo i od duha i emocija. Na različitim nivoima a u stvari jedan sloj ostaje na kraju.

Biti srećan onako kako ti želiš ako želiš uopšte. Ništa nije pod “moranje” a sve izgleda kao da baš jeste.

Baka Lepa

Zahvaljujući mom leptiru, otkrila sam ovu predivnu dušu koja razbija sve moguće predrasude o starijim ljudima ove planete. Sigurno da ih ima još ali eto sasvim slučajno sam srela Baka Lepu koja svojim divnim pričama i pesmama može da ulepša i vaš dan.
Baka Lepa ima svoju stranicu na fejsbuku kao i svoj profil na jutjubu.

Pružite joj podršku jer je definitivno zaslužuje. ❤ ❤ ❤

P.s. Poštovanje svim starijim ukrasima ovog sveta čija je duša večno mlada.

 

Zdrava kritika

Šta znači to zdrava kritika? Kako kritika može biti zdrava? Kritikuješ nekog jer misliš da znaš kako bi trebalo da radi, da izgleda.  Kritikuješ nekog jer se tebi nešto ne sviđa kod njega i menjao bi ga. A to je glupost, zašto tako mislim? Zato što da ta osoba može bolje, radila bi bolje i to uz svoju saglasnost a ne uz tvoju ili bilo čiju. Ajde postavi se u situaciju u kojoj tebi neko upućuje ”zdravu kritiku”. Mislim, jasno mi je da svako tu zdravu kritiku doživljava drugačije. Nekoga motiviše, nekoga razbesni pa se zainati ali mislim da se iz te kritike u tebi razvije klica nedostatka. U smislu – eto dao sam sve od sebe ali to nije dovoljno, nisam potpun. Pogotovo ako ta kritika dolazi od nekog bliskog, mada nema veze. Ako imaš nisko samopouzdanje može te spustiti bilo ko. Što znači, raditi na samopouzdanju. Nešto razmišljam, ponekad mi kliknu sledeća pitanja kada postavim sebe u situaciju u kojoj se javljaju – zašto radim ovo? Koliko mi prija? Ima li poentu? I često shvatim da ne znam zašto bih to radila, ne prija mi i nema poentu – jer- su to odluke izazvane lošim danom, tuđim pogledom, nekom iskricom negativne energije.

Perfekcija ne postoji. Čak i da postoji, uvek će se naći neka mrvica koja smeta. A taj izgovor – ja sam perfekcionista pa zato primećujem neke detalje kod drugih. Ma nemoj. Prvo, GSP. Moje mišljenje – smatram da perfekcionista izbegava da izađe iz zone komfora, i sebi kreira poznato okruženje u kome misli da može da kontroliše situacije i svoje ponašanje. Toliko vodi računa da je sve “savršeno” jer je on perfekcionista a to je kao pozitivna osobina jer svi težimo tome, da je sve onako kako smo zamislili jer dajemo najbolje od sebe. To što dajemo najbolje od sebe, ne znači da će to drugi ceniti. Kritike tipa – izvini ja sam perfekcionista, pa smatram da je to trebalo ovako. Lepo je to, budi šta hoćeš za sebe, niko ti ne brani a i da ti brani, šta te boli uvo.

Ponedeljak je veseo

Palo mi danas da bih mogla da uvedem neku svežinu ovom svom domu i u isto vreme neku lepu naviku koju bih mogla da negujem. Ovih dana kako se menjala temperatura i stvarala uslove za širenje nekih dosadnih virusa, menjala se i moja energija i naravno da je neka dosada protrčala i kroz moj organizam. Srećom nisam imala puno obaveza, samo malo. 😉 Tako da, vikend mi je prošao fino i ušuškano. Onda dolazi taj ponedeljak, zeleno svetlo za stres. Pri ovoj pomisli osetim kako puštam lavinu nervoze da me obuzme, baš užas. Verujem da je i ostalima tako, na poslu, u školi ili na nekom drugom manje-više neprijatnom mestu. 😀

Na ovaj načim želim da sebi a i Vama barem malo obojim nedelju koja dolazi u neke prijatnije boje i uz afirmaciju da možemo sa lakoćom da obavimo sve zadatke.

Ponedeljak je zapravo veseo, označava neki novi početak. 😉