Pitam se…

​Pitam se, pitam se tako, što da se bavim time, kad to nema veze sa mnom? Ama baš nikakve veze. Nema dodirnih tačaka. Ne postoji šansa da se susretnem sa takvim stavom. Nema razloga ni da ga odobrim pa samim tim da mislim o tome. Hmmm… Pitam se tako, gde ide ta moja energija uložena u besmisao. Pitanje, a sadrži odgovor. Sjajne stvari oko mene a ja se zalepila za tu jednu nebitnu. Kakvo gubljenje vremena. Dragocenog vremena. Gde je tu vreme uloženo u kvalitet a ne u kvantitet. Gde je tu moja priča? Gde je tu moj pravac kretanja? Kakav je ovo zastoj? Ima li nade da sednem u kola i odvezem se do bezbednog mesta. Tamo gde nisu sumnje, strahovi, patnje, predrasude. Kakve gluposti a toliko crpe energiju. Neverovatne stvari. 

Hajde da promenimo ploču. Na mom putu nema prepreka i znam tačno kuda idem. Znam šta je bitno a šta nije. Šta je meni bitno a ne nekome tamo izvan mene. Ionako je baš sve, stvar lične percepcije. Tvoja je tvoja, moja je moja. Imam prava da se ne pravdam, baš kao i ti. Gledam svoja posla, a imam dosta posla. Nema više odlaganja. Odlažeš stvari na stolicu jer te mrzi da ih spakuješ i složiš u ormar. Odatle i dotle ide sve ostalo. Odlažeš ljutnju, odlažeš sebe, odlažeš poljupce, odlažeš motivaciju. Sve odlažeš osim briga. Eh, te brige. Ne nose ništa lepo sa sobom, samo teret. Saviješ kičmu a one se nabiju na tebe. Neće da puste. Da vidimo ko je uporniji. Nemoj da se predaš.

Advertisements

Idemo dalje

Pita me drugarica videvši moju podugačku blok listu, da ne kažem crnu listu na fejsu – Je l se desilo da nekog odblokiraš? – Rekoh, ne.
U mom životu je prošlo mnogo ljudi prema kojima sam gajila intenzivna osećanja. Ova rečenica se odnosi i na drugarice i na drugare i na momke i na sve, sve ostale. Nikada nisam imala poveći krug ljudi, zapravo jesam, ali od tog većeg se formirao manji odabrani krug koji je posebno voljen. Zašto ti ljudi nisu i dalje u mom životu? Da li mi nedostaju? Osećam veliku zahvalnost što su uopšte bili tu pa i neka su nam se putevi razišli uz svađu. Mislim da je i normalno i da mi je pametnije da se što pre naviknem a verujte mi, navikavam se, da ljudski odnosi nisu konstantni, da fluktuiraju i menjaju svoj oblik baš i kao što je sam život nestalan. Ljudi se menjaju svaki dan. Osećam to kad pogledam sebe. Menjam se svaki dan. Neka prijateljstva su mi trajala koliko vreme provedeno u vrtiću, u osnovnoj, pa onda i srednjoj školi. Neka koliko traje period ispijanja piva u kraju.

Nedostaju mi uvek onoliko koliko mi treba da shvatim da su ispunili svrhu u mom životu. Svako je imao svrhu ako ni zbog čega drugog bar zbog toga da upoznam sebe bolje. Koliko sam tolerantna, gde su mi granice, zašto mi je neko posebno drag, zašto više nije…
E, da, zašto srčana prijateljstva ili bilo koji odnos mora da ostavi tako tragičan utisak? Možda da pitamo moj ego koji je imao drugačije planove. Možda i ne mora ali sam navikla na takav obrazac. Ranije sam razmišljala na sledeći način – eto, toliko truda, ljubavi i energije uloženo u tu osobu da bi se na kraju naš odnos promenio, čemu onda sve? Pa, naravno da se promene dešavaju bilo one pozitivne ili negativne. Mislim da je sasvim u redu pustiti nekoga da te oduševi ili razočara. Ali tu najveću ulogu mislim da imaju očekivanja. Kad ne krene sve onako kako sam zamislila. Kako je to sebično, da ja kreiram plan nekog odnosa. Dešavalo mi se da presečem a i da ne pitam drugu stranu. Zapravo, situacije u kojima pokušavam da opravdam dragu osobu i potiskivanje i prelaženje preko nekih stvari dovede do toga. Prvo mi bude krivo kad se setim toga kasnije, ali nisam znala bolje da postupim, tako da mi i nije krivo.

Što se tiče te antisocijalne mreže zvane fejsbuk, koja stvara iluziju druženja, kažem, lista mi je podugačka. Tužno je što su na toj listi nekada mnogo voljeni ljudi dok oni neutralni lebde negde na tajmlajnu. 1014395_618782091488351_1620948625_n

Sa ili bez maske

O čoveku koji nosi masku, koji se pretvara u nešto što nije, možemo reći da je inspirativan i kreativan, jer i za tu masku u koju se on obukao, potrebno je truda, ulaganja i maštovitosti. Ne znam, mislim da čovek ne može da se pretvara u nešto što već ne nosi u sebi. Mislim da ne može da izmisli i da odstupi toliko od svoje suštine. Radom na sebi poboljšava neke svoje kvalitete a ako se i odluči na neko “pretvaranje” u nešto “što nije” što je recimo negativno u oku objektivnog posmatrača (mada mislim da ne postoji ni objektivno sagledavanje) eto biće okarakterisan kao folirant prema slobodnoj proceni posmatrača.

tumblr_nmjyaoRNoB1u9mzkjo1_540

GSP ili Gledaj Svoja Posla

Ali stvarno opomenem sebe kad me uhvati osećaj osuđivanja. Kažem, čekaj, ima svoje razloge. Svako ima svoje razloge za svoje postupke i zamisli kada bismo se bavili i išli okolo da tračarimo i ispravljamo krive drine. Da sam u koži te osobe i sa njenim mislima, verovatno bih isto postupila kao što ona postupa. Ali pošto nisam, onda se pravim pametna u rešavanju tuđih problema i bežeći od svojih… Mislim, klasika.

Ustvari, ja bih volela da ta osoba postupi onako kako meni odgovara. Onako kako se meni sviđa, ali ne postupa i onda primećujem da mi to smeta. I šta sad? Sad ja sebi dižem pritisak i podržavam neku ljutnju u sebi koja nema smisla jer time ništa pozitivno ne postižem. Bar ne u svojim osećanjima.

Između ostalog, šta tu osobu briga što meni ne odgovara njeno ponašanje i što ona ispoljava ponašanje koje nije po mojoj meri? Moram da naglasim, u ovom slučaju konkretno govorim o ponašanju osobe prema meni. E sad, ako mi već ne odgovara, što se ne okrenem i odem? Što ne zalupim vrata? Što ostajem tu i želim da je menjam? Zato što mi je stalo do tog odnosa ili zato što proradi sujeta? Može biti jedno, može biti drugo, može biti kombinacija. Može biti da volim da se nerviram, da volim da osećam bol, da sam navikla na njega. Može biti da se plašim promene ili odlažem nešto veliko. Da zatvorim ta vrata i otvorim druga.

https://www.facebook.com/sebeupoznaj
https://www.facebook.com/sebeupoznaj