30 day blog challenge / Dan 6. – Koliko sam se promenila u poslednje dve godine

Menjam se, dok niko ne gleda.

-Kristali. Svaki dan nova ideja, nova spoznaja, novi utisci. Menjam se svaki dan.

Što se tiče stavova, to mi najgore, jer što se više držim određenog stava, tim ga pre promenim, sama, jer dođe iskustvo ili primer da može i drugačije. Koliko umova ima, toliko i pogleda na život, tako da nema poJente raspravljati a posebno ne raspravljati sa samim sobom, te bitke su najopasnije. Dopusti sebi grešku, pa šta? Tvrdoglavost ti samo razbije glavu. Popusti malo. Naravno, ovo ne važi uvek jer povremeno poludim pa hoću Ja da budem najpametnija. A, kao i svaki čovek, kad se previše vežeš, pa se identifikuješ pa se osetiš ugroženo i onda moraš da se braniš. I budeš svoj fiktivni junak. 😁

 Moram da priznam da mi je ovo najteži zadatak do sada. A mislila sam da će biti najlakši. Hmmm… u poslednje dve godine sam naučila da brige što pre otpustim. Ne dozvoljavam da me drže dugo. Ako mogu da rešim problem onda to da bude što pre ako ne mogu, ništa.

Više uživam u trenutku. Vodim zanimljivije razgovore sa bliskim ljudima. Lakše podnosim kritike a u isto vreme sam osetljivija, to je zanimljivo. Umem da se sklonim kad treba a i da priđem. Gledam svoja posla. U jednom trenutku sam uspela da utišam svoje misli, posebno one negativne, one što svakodnevno demotivišu – uh kako je to bilo dobro. 😀 Ali radim na tome i dalje, svaki dan i mislm da su promene konstantne i poželjne.

Možete i sami primetiti koliko i da li sam se promenila, sudeći po postovima. A naravno da jesam, kao i svi, svaki dan smo isto drugačiji. 😀

Advertisements

Ljudi bi hteli sve da menjaju, a u isto vreme zaziru od svake promene

Napokon je shvatila dva razloga koji sprečavaju čoveka da ostvari svoje snove: sumnja u njihovo ostvarenje ili to što se prilika ukazuje toliko naglo i neočekivano, da upravo time što nam je na dohvat ruke postaje neostvarljivom. Jer tada se javlja strah od puta koji vodi u nepoznato od neslućenih izazova koji nas vrebaju na tom putu, od mogućnosti da sve ono na šta smo navikli zauvek izgubimo. Ljudi bi hteli sve da menjaju, a u isto vreme zaziru od svake promene.

 

Đavo i gospođica Prim – Paulo Koeljo

Zašto menjam boju kose?

Svaki put kada stvorim iluziju da se nešto promenilo ili kliknulo u meni, neka misao, događaj, kada osetim da nisam zadovoljna time i ne mogu to da prihvatim a sa druge strane želim da deluje kao da ipak ja odlučujem i menjam, promenim boju kose. Budimo realni, menjala sam boju kose. Crnka, plavuša, crvenokosa, smeđokosa nijansa i nijansa. Mislim da sam drugačija a ne prihvatam to.  Mislim da je pravo vreme za neke promene. Kao, to je deo imidža, dosadila mi ova boja. Kako da ne. Da, žene vole da menjaju boju kose, a zašto to samo one znaju, svaka za sebe. Razumem da se prati i moda, trendovi, da svi robujemo neko manje neko više. Govorim u svoje ime, samo tako znam, nije baš uvek menjana boja zbog imidža ili mode. Ne volim modu, ne volim da mi neko diktira šta bi trebalo da mi se sviđa. Zamisli to. Ne volim ni da teram inat tipa – e baš neću to zato što je popularno. Baš me briga, gledam svoja posla. Ja sam ja, ma imala crnu ili plavu kosu. E, tu je stvar. Zašto mislim da ću biti drugačija?