Pitam se…

​Pitam se, pitam se tako, što da se bavim time, kad to nema veze sa mnom? Ama baš nikakve veze. Nema dodirnih tačaka. Ne postoji šansa da se susretnem sa takvim stavom. Nema razloga ni da ga odobrim pa samim tim da mislim o tome. Hmmm… Pitam se tako, gde ide ta moja energija uložena u besmisao. Pitanje, a sadrži odgovor. Sjajne stvari oko mene a ja se zalepila za tu jednu nebitnu. Kakvo gubljenje vremena. Dragocenog vremena. Gde je tu vreme uloženo u kvalitet a ne u kvantitet. Gde je tu moja priča? Gde je tu moj pravac kretanja? Kakav je ovo zastoj? Ima li nade da sednem u kola i odvezem se do bezbednog mesta. Tamo gde nisu sumnje, strahovi, patnje, predrasude. Kakve gluposti a toliko crpe energiju. Neverovatne stvari. 

Hajde da promenimo ploču. Na mom putu nema prepreka i znam tačno kuda idem. Znam šta je bitno a šta nije. Šta je meni bitno a ne nekome tamo izvan mene. Ionako je baš sve, stvar lične percepcije. Tvoja je tvoja, moja je moja. Imam prava da se ne pravdam, baš kao i ti. Gledam svoja posla, a imam dosta posla. Nema više odlaganja. Odlažeš stvari na stolicu jer te mrzi da ih spakuješ i složiš u ormar. Odatle i dotle ide sve ostalo. Odlažeš ljutnju, odlažeš sebe, odlažeš poljupce, odlažeš motivaciju. Sve odlažeš osim briga. Eh, te brige. Ne nose ništa lepo sa sobom, samo teret. Saviješ kičmu a one se nabiju na tebe. Neće da puste. Da vidimo ko je uporniji. Nemoj da se predaš.

Advertisements

Kako saznati istinu o čoveku

​Želiš da saznaš istinu o čoveku? Isprovociraj ga.

A ajde nemoj da ga provociraš, nego mu pruži poštovanje i ljubav, pa da vidiš onda kako će se ponašati. Što toliko volimo da tražimo zlo u ljudima, njihove mane, nedostatke, ČEKAMO DA OTKRIJE PRAVO LICE. Zamisli, nervozan je, nenaspavan, ima svojih briga, pun je strahova i onda ti dođeš i isprovociraš ga i onda on istrese svoj bes ka tebi i onda je on pokazao pravo lice… Ma daj.
Ne  postoji pravo lice. Reagujemo i ponašamo se u skladu sa svojim potrebama. Možda zvuči surovo ali je tako.
Čovek koji je srećan, voljen, ispunjen, zadovoljan, nikada neće pokazati to „pravo lice“ koje se otkrije onda kada je „isprovociran“ jer nikada neće reagovati na provokaciju, bar ne onako kako se očekuje, da divlja, da plače, da se brani, da pokaže sujetu, šta god.
Već sam pisala o tome, čim ti više ne odgovara nečije ponašanje, odmah dolaziš do zaključka kako se taj neko promenio i sad više nije dobar, ne ispunjava kriterijume dakle, loš je čovek? Sad je odjednom loš čovek?
O.k, neko te izda, prevari, „zabije nož u leđa“. To su već drugačije priče, ali opet imaju istu poentu. To je osoba kojoj si dozvolio da ti se približi. Imao si poverenja u nju, igrom slučaja ta osoba te slagala, prevarila. Ali, da li je to dugogodišnji prijatelj ili neko koga poznaješ par godina ili par meseci? Uopšte nije bitno, ljudi se menjaju i tačno energetski možeš da osetiš koliko ti neko prija ili ne. Osećamo sve, e sad, pitanje je koliko taj osećaj i ignorišemo.
Nije prijateljstvo povremeno ispijanje kafe u kafiću uz trivijalne razgovore. Meni nije. I posle kažeš, vidi ispričao je ili ispričala moju tajnu.
Nije ljubav samo seks ili poljupci a bez dugih i inspirativnih razgovora, gde ste golih tela ali ne i duša.
Jednostavno, pratimo i osećamo sve a u skladu sa sopstvenim potrebama. Ispunjavamo sopstvene kriterijume i ako se neko uklapa u njih onda je dobar, a ako ne onda je loš. Ako je neko dobar dok nam odgovara, ne znači da je loš kad prestane da se ponaša onako kako nama odgovara.
Što se tiče zabijanja noža u leđa, jednostavno možeš da vidiš po priči, po stavu, po ponašanju šta možeš da očekuješ. Samo je potrebno da slušaš. Problem je što ne slušamo, već samo govorimo. Ja pa ja. Ja, ja, ja, a ajde sad ti, dok se ne setim šta ti još nisam rekla.
Sve ovo sam već rekla u tekstu Toksični ljudi, ali eto opet imam inspiraciju da razglabam.

Skrati jezik

Već sam vam pisala o tajnama. A sada bih o tome kako da zadržimo stvari za sebe, koliko god one delovale bitno ili nebitno.

Dragi dnevniče,

stvarno ne znam kako da skratim jezik. Ja sam ti ambivert. Neka svoja razmišljanja prosto ne umem da zadržim. Izleti kao ptica iz kaveza, jureći za slobodom. I onda  se posle žalim kako se ljudi mešaju u moj život.  Osećam to uplitanje i preplitanje i onda ono što mislim dobije dodatno hiljadu nijansi. Svako će reći svoje mišljenje, pitao ga ili ne.  A najviše mi smeta kada se to mišljenje ne poklapa sa mojima a čekujem podršku. Mada, možda je u pitanju nesigurnost. Nesigurnost u svoje mišljenje, svoje stavove. Jer, ako si siguran u sebe, tuđe mišljenje ti i neće smetati jer je tuđe, nije tvoje i ti ne moraš da imaš veze sa tim. Poštujem tuđa mišljenja, ali ne volim nametanje.

A kako neke misli za sebe da zadržim? Lakše mi je kada pričam, al sa druge strane mislim da je i sebično, govoriti o sebi kao da si centar univerzuma i sve se vrti oko tebe. A sa treće strane,  stalo mi je do mišljenja dragih ljudi pa neka svoja interesovanja i misli volim da podelim sa njima. Čitala sam pre neki dan fantastičan tekst našeg psihoterapeuta Zorana Milivojevića, o podsvesti, manipulaciji i načinu na koji naš mozak reaguje na nesvesnom nivou na određene stimulanse i sugestije. Kakve to veze ima sa ovom mojom pričom? Pa ima, hoću reći koliko naše okruženje utiče na formiranje mišljenja pogotovo ako ne možeš neko mišljenje da zadržiš za sebe nego pokreneš diskusiju koja se odmota kao rolna papira… I na kraju obrišeš dupe. Jer, džabe ti nekom i pričaš ako nije voljan da te čuje. Na kraju krajeva, možda samo hoće nekome da se izjada, a ne traži povratnu informaciju. Mislite li da je teško nekoga jednostavno saslušati?  Pustiti ga da iznese neke svoje tripove, da pusti da kroz njega a uz vaše prisustvo prođu oblaci misli. Čak i da tih misli posle nema više, a najčešće i jeste tako.  Nekada je samo to i potrebno, barem meni.

A na kraju mislim, ma nije trebalo to ni da ti pričam, kad ću više da skratim jezik. Moje stvari su moje stvari. I svaki put kažem sebi da želim da izađem iz tog šablona. Previše verujem, ali ne i sebi. Očigledno, člm mi treba potvrda. Možda stvarno da nabavim pečat i neko blokče i da lupam sebi potvrde svaki dan, da ne moram da ih tražim tamo negde. 😉 Da, dobra si, super si, najbolja si, sve će to proći, sve je dobro i biće bolje.

https://www.pinterest.com/pin/487796203363259232/

Sa ili bez maske

O čoveku koji nosi masku, koji se pretvara u nešto što nije, možemo reći da je inspirativan i kreativan, jer i za tu masku u koju se on obukao, potrebno je truda, ulaganja i maštovitosti. Ne znam, mislim da čovek ne može da se pretvara u nešto što već ne nosi u sebi. Mislim da ne može da izmisli i da odstupi toliko od svoje suštine. Radom na sebi poboljšava neke svoje kvalitete a ako se i odluči na neko “pretvaranje” u nešto “što nije” što je recimo negativno u oku objektivnog posmatrača (mada mislim da ne postoji ni objektivno sagledavanje) eto biće okarakterisan kao folirant prema slobodnoj proceni posmatrača.

tumblr_nmjyaoRNoB1u9mzkjo1_540