Gde ste ljudi? Spontane misli…

Gde ste ljudi, drugari? Kako ide? Evo mene, spontano onako da se javim, bez nekog posebnog razloga, bez posebne teme. Tako kod mene ide, spontano, baš kako treba. Tako moj blog funkcioniše, pišem samo kada želim, ne moram ništa. Kada nemam šta da kažem onda ništa. Nikada usiljeno, nikada pod pritiskom. Bilo bi dobro takav stav primeniti i u svakodnevnom životu. Međutim, najčešće radimo upravo suprotno. A kada odlučimo da izbegnemo pritisak i obavezu, onda smo neodgovorni, neozbiljni, sebični, bezobrazni, u najgorem slučaju tada smo neprijatelji. Odmah smo loši, ne valjamo, mogli bismo da se popravimo. Srećom, uvek ima dobrovoljaca koji bi da nas poprave jer oni znaju bolje od nas. Tako da kad pogledaš, koliko god da nismo dobri, uvek postoji šansa za poboljšanje jer dobri ljudi su tu da nas usmere.

 A samo smo ljudi, nismo mašine. Čak je i mašini potreban odmor, da se ne pregreje, zapali, da ne crkne. Ali čoveku nije potreban odmor. On ima svoje odgovornosti, uvek mora da bude raspoložen za svakodnevne izazove i gluposti koje mu se nameću. Ako kaže – e neću to, možda sam i rekao da hoću al HEJ imam slobodu da se predomislim, ili nemam? Ponekad misliš da nemaš, pa nekako istrpiš tu neku muku. Ali avaj, ta muka mora da izađe negde a izađe tamo gde se najmanje očekuje, zasluži je uvek onaj koji je ne zaslužuje.

To je to kruženje energije. Kad već moraš da širiš energiju, neka bude pozitivna, ako nije, nemoj se ni izlagati ljudima. Zapravo, ako si nadrndan, ljut, neko te povredio okej, to je okej, budi veoma ljut ali nemoj kriviti nekog ko nema veze sa tim. Uradi nešto dobro za sebe u tom trenutku. Izbaci svu gorčinu kako umeš a da pritom ne povrediš drugog ko to nije zaslužio. Šteta pa ljudi stvarno nemaju obzira.

Previše poruka sa svih strana „volite sebe“ a koje se koriste na veoma iskrivljen i pokvaren način. Ne da „voliš sebe“ tako da iskoristiš drugog, da ga povrediš, uvrediš. Mada ljudi se tako lako nađu uvređeni. Zapravo veoma lako, jer smo došli do tog stadijuma kad je svako sebi centar sveta. Danas se svako trudi da bude važan. Upravo te poruke „voli sebe“ povlače sa sobom gomilu negativnih efekata kao što je taj – ja sam bitan. „Ne možeš tako sa mnom, ja sam bitan“. Mora da se napravi ta razlika između narcisoidne ili egocentrične i osobe koja je prirodna. Veoma je teško biti prirodan. Biti prirodan u smislu, sada sam srećan ili jako tužan pa se i ponašam u skladu sa tim. Ako sam srećan zaista ću to i biti, bez zadrške. Međutim, ljudi kalkulišu, posmatraju, ispunjavaju tuđa očekivanja i onda su totalno neprirodni. Zauzimaju pozu takvu, da izgledaju što lepše a uvek će nekome biti ružni. Teška priča ali istinita.

Koliko ljudi toliko ćudi, sto ljudi sto ludi. Svi su ludi. „U ovom gradu svi su ludi“. Da li ste primetili kako je u današnje vreme baš kul kad si „lud“. Ali ne lud u smislu dijagnoze več onako, mogu slobodno reći „biti u trendu“ lud. Praviš gluposti, lupaš gluposti, totalno si u trendu. U kafani si najglasniji, najviše piješ, najteže se trezniš, zabavljaš ortake. Tvoji vicevi su najsmešniji zato što su najluđi. To su ti tinejdžerski nivoi kojima se kreću i stariji ljudi, jer su „ludi“. Fora je u tome što oni i dalje nisu prirodni, jer ispunjavaju tuđa očekivanja, ili bar žele da ih ispune kako bi postali bitan deo ekipe.

Nema ništa lepše od osećaja pripadnosti i nema ništa gore od osećaja odbačenosti. Zato se postavljamo kako se postavljamo, zato se smejemo kako se smejemo zato smo ludi kad je potrebno i normalni kad je očekivano.

 

 

Advertisements

Osveta je najbolja kad uopšte nije servirana

„Osveta se servira hladna“. Dakle, onda, kada si potpuno zaboravljen. Tada se pojaviš. Jer, „ko se zadnji smeje, najslađe se smeje“. Opet se obmanjujemo, ah, tako lepo to radimo.

Najbolje ćeš se osvetiti ljudima, tako što ih zaboraviš. Tako što im oprostiš, oprostiš im a onda oprostiš sebi što si im oprostio i onda ih zaboraviš. Kao da nisu postojali.

Zamisli koliko nekoga može da zaboli činjenica da je zaboravljen, da više nije bitan, da više nema nečiju pažnju. Pa zar to nije najbolji „tip osvete“. Pogotovo oni kraljevi i kraljice drame, koji uživaju u teatralnosti, zamisli koliko je za njih pogubno kad spustiš zavesu. Jako je važno da smo važni. I kad iz nekog razloga to više nismo, onda smo jako povređeni. Oh, kako je samo mogla, kako je samo mogao. Potrošimo vreme, razmišjlajući o tome šta se desilo, kako se desilo, zašto… I tako vreme prolazi. Onda se naljutimo. Onda osetimo veliku ambiciju da tom nekom pokažemo kako smo bolji čovek. Analiziramo, pravimo strategije, smišljamo planove, ulažemo energiju u nešto nama jako bitno a čiji deo više nismo. Igramo igru sami sa sobom. Nešto se kao dešava. Čemu sve to ako druga strana više ne učestvuje? Za svađu je potrebno dve persone najmanje. Ako jedan odustane, ko ostaje da se svađa i vodi raspravu? Okreneš leđa, zatvoriš vrata, kažeš – hvala lepo.

Ali ne, hoćeš da tvoja bude zadnja, da ti budeš pobednik. Protiv koga se takmičiš?

Ljubav i mržnja, uvek spomenute u istom kontekstu i kao dve strane istog novčića koji obrćemo kako želimo, emocije koje uvek povezujemo i upoređujemo. U razgovoru sa drugim ljudima, dolazim do zaključka da im je svejedno da li ih neko voli ili mrzi – bitno je da ima emocije, da postoji reakcija. Sasvim je logično da je izlaz iz ovog začaranog kruga – ravnodušnost. Istinska ravnodušnost. Izostanak, prekid interesovanja i ulaganje bilo kakvog napora. Skrenut pogled na drugu stranu. Prelazak u drugu traku. Odustajanje od bilo kakvog uplitanja u dalje priče. Fokus na nove zanimljive ljude, stvari, situacije. Ona istinska ravnodušnost, u kojoj nema laganja samog sebe. Ono kada shvatiš gde ti ide energija.

Zamisli da nije bilo toliko ljudi koji su te razočarali, povredili, uvredili, gde bi pokupio toliko iskustvo? A i sa druge strane, ljudi koji su te voleli, motivisali, bodrili, bili tu? Dve strane uvek postoje, kojoj ćeš dati svoju pažnju?

Budimo realni, da li smo ikada nekog zaista zaboravili? Ostaje iskustvo, pozitivno ili negativno i memorija odnosno uspomena, sećanje. Mada ne bih poistovetila memoriju i uspomenu. Memorija ostaje kao utisak, zabeležen u telu i mislima i onda je dovoljan samo jedan okidač da nas vrati u iskustvo. Recimo, pogode te reči određene pesme ili sAma pesma. Ili određena rečenica, mesto. Uspomena me asocira na svesno vraćanje u prošlost. Oživljavamo nešto što je iza nas, bez obzira da li je lepa ili ne. S obzirom da se sećamo i lepih i ružnih događaja i ljudi, možemo li se odlučiti na svesnu selekciju? Upravo zbog tih okidača na koje reagujemo a koji su povezani sa određenom situacijom, verovatno i ne. Vrati se kao flashback.  Da li se vrati zato što je potisnuto ili samo zato što je nekada registrovano u telu i mislima i tako je ostalo kao memorija?

U svakom slučaju, osveta je možda najbolja kada nije servirana. Bilo bi poželjno da se prevaziđe i izbaci iz upotrebe. Nikome ne koristi, bar ne u toj formi u kojoj se javlja i sa energijom koju nosi. Osvetiti se znači uzvratiti nekome zlo. I tako može u beskraj, a čemu?

 

 

Identifikuj se – Ja sam!

Uz pomoć koleZinice Fantasy by Sofia, došla sam do interesantnog zaključka, odnosno, do spoznaje zanimljive početničke greške kod blogera, koja mi se tek sad javlja posle 6 godina blogovanja. Nikad nije kasno, kažete je li?

O čemu se radi? Obično u trenutku kada otvaramo blog, možda i ne obraćamo pažnju na ključne momente. Ti momenti su ime, izgled, slika bloga pa i sam link bloga. Zašto kažem ključni momenti? Zato što su ime, slika, link bloga reprezenti naše pojave u blog zajednici. Na neki način, sve to skupa bi trebalo da ima nekog smisla, da asocira, predstavlja tebe/mene kao blogera. Da kažem, stvara se imidž.

Ako razmišljate kao ja, a verujem da je tako (jer u krajnjoj liniji ovde smo svi da bismo iskazali kreativnost, razmišljanja, ispoljili emocije itd) onda sigurno niste preterano gubili vreme razmišljajući o imidžu, već ste imali sliku o tome da želite da pišete iz ličnih razloga. Verovatno ste pošli sa mišlju – ma ko će mene da čita uopšte. Al eto, desi se, pravi ljudi se pronađu i uvek svako nađe svoje društvo. Poenta, nikad nisi sam, ima nas gomila. 😀 I tako smislimo random link, za ime bloga se možda i maalo zamislimo.

Da utvrdimo sledeće pretpostavke u praksi – ukoliko su tačne, to znači da imamo mnoštvo blogova u potpunom „haosu“ jer im se link, ime, slika, ime autora razlikuju i ne podudaraju. Recimo, link mog bloga je https://zatvorenosrce.wordpress.com/, moj blog se zvao Ljubicanstvena Mysty, sada je Jelena Pešić, a moj nick je ljubicanstvena. Slika mog bloga nema veze sa mojim avatarom. Sasvim je logično da i nisam upadljiva jer u zavisnosti od mesta na kom se pojavljujem, pojavljuje se i neko od mojih „lica“. Moj nick je ljubicanstvena, pod njim pišem svoj blog, komentarišem drugare blogere.  Ime mog bloga je Jelena Pešić.  Recite vi meni ko je tu glavni? 😀 Šta je uočljivije i šta se pre zapamti – nick pod kojim se piše ili samo ime bloga? Mislite i da je najpametnije da i jedno i drugo budu pod istim imenom? Sve ovo se ne odnosi na blogere koji su od samog početka tačno imali ideju o tome kako će im blog izgledati, to jest ne mislim na tematske blogove. Kad je u pitanju tematski blog, lako ćeš ga zapamtiti, uočiti i pronaći.

Srećom, Google zna sve i pronalazi sve, makar ja imala ljubicanstvenu, Jelenu i Mysty na svom blogu. Mada poenta ovog teksta nije kako naći već kako prepoznati.

U svakom slučaju, bilo je prilika kada sam nailazila na tekstove blogera koji savetuju početnike. E sad, sve zavisi od toga šta želiš da postigneš, da li imaš plan ili si ušao u sve ovo iz radoznalosti i neke potrebe za pisanjem – dakle bez određenih interesa.

P.s Naravno da je i sadržaj ono što se pamti i što privlači.

Pitam se…

​Pitam se, pitam se tako, što da se bavim time, kad to nema veze sa mnom? Ama baš nikakve veze. Nema dodirnih tačaka. Ne postoji šansa da se susretnem sa takvim stavom. Nema razloga ni da ga odobrim pa samim tim da mislim o tome. Hmmm… Pitam se tako, gde ide ta moja energija uložena u besmisao. Pitanje, a sadrži odgovor. Sjajne stvari oko mene a ja se zalepila za tu jednu nebitnu. Kakvo gubljenje vremena. Dragocenog vremena. Gde je tu vreme uloženo u kvalitet a ne u kvantitet. Gde je tu moja priča? Gde je tu moj pravac kretanja? Kakav je ovo zastoj? Ima li nade da sednem u kola i odvezem se do bezbednog mesta. Tamo gde nisu sumnje, strahovi, patnje, predrasude. Kakve gluposti a toliko crpe energiju. Neverovatne stvari. 

Hajde da promenimo ploču. Na mom putu nema prepreka i znam tačno kuda idem. Znam šta je bitno a šta nije. Šta je meni bitno a ne nekome tamo izvan mene. Ionako je baš sve, stvar lične percepcije. Tvoja je tvoja, moja je moja. Imam prava da se ne pravdam, baš kao i ti. Gledam svoja posla, a imam dosta posla. Nema više odlaganja. Odlažeš stvari na stolicu jer te mrzi da ih spakuješ i složiš u ormar. Odatle i dotle ide sve ostalo. Odlažeš ljutnju, odlažeš sebe, odlažeš poljupce, odlažeš motivaciju. Sve odlažeš osim briga. Eh, te brige. Ne nose ništa lepo sa sobom, samo teret. Saviješ kičmu a one se nabiju na tebe. Neće da puste. Da vidimo ko je uporniji. Nemoj da se predaš.

Kako saznati istinu o čoveku

​Želiš da saznaš istinu o čoveku? Isprovociraj ga.

A ajde nemoj da ga provociraš, nego mu pruži poštovanje i ljubav, pa da vidiš onda kako će se ponašati. Što toliko volimo da tražimo zlo u ljudima, njihove mane, nedostatke, ČEKAMO DA OTKRIJE PRAVO LICE. Zamisli, nervozan je, nenaspavan, ima svojih briga, pun je strahova i onda ti dođeš i isprovociraš ga i onda on istrese svoj bes ka tebi i onda je on pokazao pravo lice… Ma daj.
Ne  postoji pravo lice. Reagujemo i ponašamo se u skladu sa svojim potrebama. Možda zvuči surovo ali je tako.
Čovek koji je srećan, voljen, ispunjen, zadovoljan, nikada neće pokazati to „pravo lice“ koje se otkrije onda kada je „isprovociran“ jer nikada neće reagovati na provokaciju, bar ne onako kako se očekuje, da divlja, da plače, da se brani, da pokaže sujetu, šta god.
Već sam pisala o tome, čim ti više ne odgovara nečije ponašanje, odmah dolaziš do zaključka kako se taj neko promenio i sad više nije dobar, ne ispunjava kriterijume dakle, loš je čovek? Sad je odjednom loš čovek?
O.k, neko te izda, prevari, „zabije nož u leđa“. To su već drugačije priče, ali opet imaju istu poentu. To je osoba kojoj si dozvolio da ti se približi. Imao si poverenja u nju, igrom slučaja ta osoba te slagala, prevarila. Ali, da li je to dugogodišnji prijatelj ili neko koga poznaješ par godina ili par meseci? Uopšte nije bitno, ljudi se menjaju i tačno energetski možeš da osetiš koliko ti neko prija ili ne. Osećamo sve, e sad, pitanje je koliko taj osećaj i ignorišemo.
Nije prijateljstvo povremeno ispijanje kafe u kafiću uz trivijalne razgovore. Meni nije. I posle kažeš, vidi ispričao je ili ispričala moju tajnu.
Nije ljubav samo seks ili poljupci a bez dugih i inspirativnih razgovora, gde ste golih tela ali ne i duša.
Jednostavno, pratimo i osećamo sve a u skladu sa sopstvenim potrebama. Ispunjavamo sopstvene kriterijume i ako se neko uklapa u njih onda je dobar, a ako ne onda je loš. Ako je neko dobar dok nam odgovara, ne znači da je loš kad prestane da se ponaša onako kako nama odgovara.
Što se tiče zabijanja noža u leđa, jednostavno možeš da vidiš po priči, po stavu, po ponašanju šta možeš da očekuješ. Samo je potrebno da slušaš. Problem je što ne slušamo, već samo govorimo. Ja pa ja. Ja, ja, ja, a ajde sad ti, dok se ne setim šta ti još nisam rekla.
Sve ovo sam već rekla u tekstu Toksični ljudi, ali eto opet imam inspiraciju da razglabam.

Skrati jezik

Već sam vam pisala o tajnama. A sada bih o tome kako da zadržimo stvari za sebe, koliko god one delovale bitno ili nebitno.

Dragi dnevniče,

stvarno ne znam kako da skratim jezik. Ja sam ti ambivert. Neka svoja razmišljanja prosto ne umem da zadržim. Izleti kao ptica iz kaveza, jureći za slobodom. I onda  se posle žalim kako se ljudi mešaju u moj život.  Osećam to uplitanje i preplitanje i onda ono što mislim dobije dodatno hiljadu nijansi. Svako će reći svoje mišljenje, pitao ga ili ne.  A najviše mi smeta kada se to mišljenje ne poklapa sa mojima a čekujem podršku. Mada, možda je u pitanju nesigurnost. Nesigurnost u svoje mišljenje, svoje stavove. Jer, ako si siguran u sebe, tuđe mišljenje ti i neće smetati jer je tuđe, nije tvoje i ti ne moraš da imaš veze sa tim. Poštujem tuđa mišljenja, ali ne volim nametanje.

A kako neke misli za sebe da zadržim? Lakše mi je kada pričam, al sa druge strane mislim da je i sebično, govoriti o sebi kao da si centar univerzuma i sve se vrti oko tebe. A sa treće strane,  stalo mi je do mišljenja dragih ljudi pa neka svoja interesovanja i misli volim da podelim sa njima. Čitala sam pre neki dan fantastičan tekst našeg psihoterapeuta Zorana Milivojevića, o podsvesti, manipulaciji i načinu na koji naš mozak reaguje na nesvesnom nivou na određene stimulanse i sugestije. Kakve to veze ima sa ovom mojom pričom? Pa ima, hoću reći koliko naše okruženje utiče na formiranje mišljenja pogotovo ako ne možeš neko mišljenje da zadržiš za sebe nego pokreneš diskusiju koja se odmota kao rolna papira… I na kraju obrišeš dupe. Jer, džabe ti nekom i pričaš ako nije voljan da te čuje. Na kraju krajeva, možda samo hoće nekome da se izjada, a ne traži povratnu informaciju. Mislite li da je teško nekoga jednostavno saslušati?  Pustiti ga da iznese neke svoje tripove, da pusti da kroz njega a uz vaše prisustvo prođu oblaci misli. Čak i da tih misli posle nema više, a najčešće i jeste tako.  Nekada je samo to i potrebno, barem meni.

A na kraju mislim, ma nije trebalo to ni da ti pričam, kad ću više da skratim jezik. Moje stvari su moje stvari. I svaki put kažem sebi da želim da izađem iz tog šablona. Previše verujem, ali ne i sebi. Očigledno, člm mi treba potvrda. Možda stvarno da nabavim pečat i neko blokče i da lupam sebi potvrde svaki dan, da ne moram da ih tražim tamo negde. 😉 Da, dobra si, super si, najbolja si, sve će to proći, sve je dobro i biće bolje.

https://www.pinterest.com/pin/487796203363259232/

Sa ili bez maske

O čoveku koji nosi masku, koji se pretvara u nešto što nije, možemo reći da je inspirativan i kreativan, jer i za tu masku u koju se on obukao, potrebno je truda, ulaganja i maštovitosti. Ne znam, mislim da čovek ne može da se pretvara u nešto što već ne nosi u sebi. Mislim da ne može da izmisli i da odstupi toliko od svoje suštine. Radom na sebi poboljšava neke svoje kvalitete a ako se i odluči na neko “pretvaranje” u nešto “što nije” što je recimo negativno u oku objektivnog posmatrača (mada mislim da ne postoji ni objektivno sagledavanje) eto biće okarakterisan kao folirant prema slobodnoj proceni posmatrača.

tumblr_nmjyaoRNoB1u9mzkjo1_540