Ljubav u braku

Šta tvoj muž predstavlja u tvojoj porodici? Da li je on neko ko donosi novac i plaća račune i popravlja stvari tu i tamo? Da li je on neko koga si izabrala? Izabrala da mu pružiš svoje srce, svoju ljubav? Da li je to ta ista osoba i nakon dolaska dece? Da li je on početak stvaranja novog života?

Kažu… u braku nestane ljubav jer dođu obaveze i deca. Što dozvoliti spoljnim okolnostima da utiču na tu početnu tačku u kojoj je nastala ljubav? Možda to i nije bila ljubav? Da li je moguće da svu svoju ljubav preneseš na decu i prosto je otrgneš svom mužu? Sada ti njegova ljubav nije potrebna?

Posle teksta Može brak ali da nije mrak u kome generalno iznosim svoje stavove, u ovom tekstu želim da diskutujemo konkretno o bračnoj zajednici odnosno o supružnicima.
Koliko brak u današnjem vremenu zaista može da se održi s obzirom da se sve više ističe individualnost i nezavisnost? Žene traže svoja prava, muškarci svoja i sve se čini da se i jedna i druga strana osećaju ugroženo. Vodi se borba. Ko ima više moći i kontrole. Ko vodi igru.

Zašto ljudi uopšte stupaju u brak? Zato što je to tradicija? Ili zbog materijalne sigurnosti, onda da ne bi ostali sami ili žele potomstvo a sami ne mogu da iznesu obaveze? Ili na kraju krajeva zbog ljubavi koja navodno vremenom prestaje.
A zašto ljubav prestaje? Neki kažu zato što je uzimamo zdravo za gotovo. Uzimamo je kao naviku, kao nešto što se podrazumeva i smatramo da nema potrebe da je negujemo. Potpisali smo papir to je to. Podrazumeva se da je ljubav sada večna i u dobru i u zlu. Partneri se udalje kad dobiju decu. Onda svu svoju ljubav koju su imali prenose na svoju decu.

Partner se zanemaruje a zašto? Kao što rekoh, on ili ona je početna tačka kreiranja novog života, zahvaljujući njemu ili njoj imaš decu, vašu decu. Zašto onda postaje nebitan lik tokom vremena? Pa nismo životinje koje vrše reprodukciju valjda imamo neki razum. A na kraju krajeva deca odrastu i odlaze iz porodičnog gnezda i na kraju šta ti ostaje? On ili ona. Ta osoba koja bi trebalo da ti bude partner, oslonac, podrška, ljubav.

Advertisements

Prevara ili izdaja?

​Izdaja zvuči tako teatralno, dramatično. Prevara zvuči skandalozno. Mogu da prevare samo sitni, nebitni, nalik jednoćelijskom organizmu. Prevara, prljava igra, niska, prosta, ogavna. Ona je tako jadna i bedna. Ona je tako žalosna i samu sebe ne trpi. Taj sitni, što prevari, zamislite tek koliko je on u žalosti sa samim sobom. Kad može da dopusti prevari da ga prevari pa ga zavede pa ga obuzme. Ona zavezuje oči, kao, da te niko ne vidi. Ona obećava užitak, obećava slast. Ne napominje gorčinu koja nastupi kasnije.

Izdaja je za kraljeve koji su nekad bili prinčevi. Izdaja seče kao mač, nemilosrdno, ubija jednim zamahom. Izdaja je surova ali iskrena. Ona te preseče brzo, da te jako zaboli ali da brzo iskrvariš. Izdaja je prava stvar. Izdaja može da zaboli samo kraljice koje su nekad bile princeze.

U čemu je suštinska razlika između muške i ženske ljubavi?

U čemu je suštinska razlika između muske i zenske ljubavi? Na koji način vole žene, a na koji muškarci? Čini se da muškarci žele apsolutno da poseduju naše telo, mi, pak hoćemo potpuni posed nad njihovom dušom. Prastara priča o duši i telu.Tu, na materijalno-duhovnom nivou počinju razlike i nesporazumi.  Počinje i večni ljubavni rat između polova, zato što se svaki rat vodi sa idejom i ciljem da nešto treba zaposesti, imati, raspolagati, pokoriti…

Ona misli: “Želela bih da On sve svoje vreme i misli posveti isključivo meni, uvek i zauvek, da mi se divi, da me obožava, a ja ću, kao ohola carica, dopustati da me tako voli samo kad se meni prohte. Po mom dnevnom hormonskom kalendaru. Jednog dana na primer od 12 do 14 sati, i možda između 23:15 I 23:25h!

On misli: “ Želeo bih da ona celo svoje telo, sve svoje vreme posveti isključivo meni, uvek i zauvek, da mi se divi, da me obožava, da mi kuva, da me teši da me razume, pruži mi oslonac…(O ostalom muškarci ne razmišljaju, pa je glupo da navodim ono o čemu mi razmišljamo da oni mozda razmišljaju a zapravo ne razmišljaju!)

Ovako izgledaju tajne projekcije naših baznih ljubavnih misli koje gotovo nikada ne izgovaramo jedni drugima, a Boga mi, retko ih kažemo i sebi u sebi. Zašto ih ne izgovaramo? Pa, zato što u njima leži težnja za sopstvenim gospodarenjem i tuđim ropstvom, a to nekako ne liči na ljubav koja bi trebalo da podrazumeva toleranciju, uzajamnost, prožimanje, ravnopravnost, najlepša osećanja… i još ceo niz tako bajnih, uzvišenih stvari.  Ne moramo, zapravo, zagledati samo muško-ženske odnose. Dete očekuje da budete njegov rob, vi očekujete da dete bude vaš rob, a onda vremenom pristajete da vam bude gospodar. Zato vas jedino kučići vole onako kako treba-ropski i bezuslovno!

Ma, da se ne lažemo očekujemo da nas klima, priroda, planeta i Bog vole bez zadrške, onako kako mi zamišljamo da treba, sa minimalno davanja i maksimalno uzimanja. Da li je normalan sebičluk  u ljubavi? Mislim da u ovoj fazi humanoidne evolucije – jeste!

Svakog dana se iskreno trudim da budem bolja, da uzrastem i prerastem sebe, pa, ipak kad je reč o ljubavi sebična sam i tačka. Želim je celu za sebe i patim ako nije tako. Iako je ima puno, ljubavi  opet nikad dovoljno. I kao za baksuz nikad dovoljno baš od onog do kojeg nam je najviše stalo.Tešim se, ipak, da je ravnodušnost gora od sebičnosti. Zamislite situaciju u kojoj posle ogromnih napora dižete ruke od svoje ljubavi, priznajete poraz, pa nadalje tiho govorite o umrloj ljubavi, zatvorenoj vezi, sahranjenom braku. Svako na svom brdašcetu sa udolinom između, preko koje nema mosta. Bolje da taj most, makar i  večno, bude pod rekonstrukcijom nego da ga uopšte nema. (Da se razumemo, istinski mrtve ljubavi ne treba oživljavati, njima nikakva reanimacija ne pomaže, one su dobrodošla kolateralna šteta u našim životima utoliko što ih ne treba smatrati nesrećom nego lestvicom više u životnom iskustvu.)

Zdrava ljubav se neprestano klacka između nesaglasja u ženskoj i muškoj osećajnosti. Mi bismo da uzmemo njihovu dušu skroz, neka nam budu emotivni i finansijski oslonac, ali neka se ne bave ničim drugim do nama. Oni bi i naše telo i našu dušu i naše vreme smatrajući da im to pripada po nekom prirodnom pravu muškosti. Mislim da u ovom uzajamno muško-ženskom ljubavnom sebičluku ipak gore prolaze žene, zato što one i svoje realno i svoje misaono vreme posvećuju muškarcima…

 Jasmina Mihajlović: “Ljubav sa recnikom nepoznatog”

 

Razlika u godinama

Inspirisao me jutjuber sa kanala Misli globalno.

Šta je to 20 godina razlike u jednoj čistoj ljubavnoj vezi? Vezi koja je tu bez interesa, bez predrasuda, bez očekivanja. Lepa je takva kakva jeste, iskrena. Kažu da srce nema kriterijum, ono voli a godine su iluzija.
Nije bitna dubina džepa, tip auta, veličina stana, po mogućstvu neka dodatna nekretnina. Nije bitan fizički izgled, silikoni su samo bonus.

A sad ozbiljno, zamislite sebe u situaciji u kojoj morate da čekate svoju srodnu dušu da poraste kako biste se zaljubili u nju. Fizički da poraste, pošto ste vi poranili malo 20 godina pre nje. Nije bitno to, bitno je da ćete se sresti.

Sad još ozbiljnije, ne osuđujem. Pokušavam da razumem. Nemojte me pogrešno shvatiti. Meni je to zabavljanje čista perverzija. Da mlade devojke recimo, pored lepotana svojih vršnjaka, izabere čoveka u zrelim godinama. Možda zbog iskustva? Zbog pažnje? Žene obožavaju da osete naklonost. A i obrnuto, mlad momak sa starijom gospođom. Ili tražimo osobine svojih roditelja u partnerima, s obzirom da su roditelji prvi kontakt sa svetom i sa suprotnim polom. Mora još da se kopa po psihologiji, ja sad izlažem neko svoje mišljenje pa neka je ono i površno.

Danas ništa nije normalno ali se aktivno radi na tome da postane normalno. Tolerancija na visokom nivou. Ne kažem da bi trebalo zabraniti ljubav u bilo kakvom obliku. Ljubav je lepa. Ali ljubav nije perverzna. Ona opija na drugačiji način.

Mislim da ovaj imidž kapitalizma nameće i previše. U potpunosti kontroliše. Koliko ima iskrene ljubavi u tim odnosima? Ako nije zbog novca, moći, prestiža…
Mladost je sveža, uzbudljiva. Razumem gospodu u klimaksu, oni su željni dokazivanja. U principu ako postignu uspeh u karijeri misle da mogu da se bahate. A devojke traže sigurnost. U svakom obliku. I šta dobijemo od svega toga? Nije valjda samo čista hemijska reakcija u telu, privlačenje?
A i kakvo je to privlačenje? Razumem da neko sa svojih 45, 50 godina izgleda lepo za svoje godine pa neka je i seksi, ali svojoj generaciji uz dužno poštovanje.